Da mi je samo da razumem tvoje skrivanje,
predstavljeno u opasnošću strašnom.
Da mi je da shvatim ogledalo
što ispod maske sreće,
zavarava sopstvenu bit.
Ko si zaista?
Više istina pretočenih u laž, pojme tebe.
Vidim te, ali zanemarujem očigledno.
Ne namerno.
Možda strah ne otključava vrata smirenju?
Šta dalje?
Svaki naredni potez je promašaj.
Živiš nespojivim krajevima duge
i kao krug iznova pitaš se
koja je svrha postojanja jedne nule.
Diviš se nadi, a ne nadaš se.
Veru širiš, a ne veruješ u sopstveno ja.
Dozvoljavaš da te vole,
a ne znaš kako voleti.
Na tankoj liniji spajanja koračaš smelo
između dva puta čiji se krajevi nikad ne ukrštaju.
Da mi je da razumem tvoju posebnost,
što kao po kazni daruje ti sebe.
Ovo si ti.
Kako reče jedan mudrac – Sve i ništa.
Ja sam samo deo koji se pita
šta je sa onim koji skriva mene od sebe?
Kako da pronađem ono od čega bežim?
Skriven u ljušturi sopstvenog ti,
postojim kao ja,
koje se pita.
Pitam se pitam ko sam to ja?
A čujem samo tišinu traganja
i vidim svetlost negde u daljini.
Tamo ćemo da idemo.
