Jedan siromah življaše u jednoj pećini i nemaše ništa do jednu šćer, koja bijaše mnogo mudra i iđaše svuda u prošnju, pa i oca svoga učaše kako će prositi i pametno govoriti. Dođe jednom siromah k caru da mu štogođ udijeli; car ga upita okle je i ko ga je naučio mudro govoriti. Ovaj mu odgovori okle je i kako ga je šćer naučila. ,.A šćer tvoja od koga se naučila?“ upita car, a siromah odgovori: „Bog je nju umudrio i naša jadna siromaština.“ Tada mu car dade trideset jaja i reče mu: „Ponesi ovo tvojoj šćeri i reci joj neka mi iz tijeh jaja izleže pilad, pak ću je dobro darovati, ako li pak ne izleže, hoću te staviti na muke.“ Siromah otide plačući u pećinu i kaže sve šćeri. Ona pozna da su jaja varena, i reče ocu da pođe počinuti a da će se ona za sve brinuti. Otac je posluša i otide spavati, a ona dohvati pinjatu i nastavi na vatru punu vode i boba. Kad svari bob, zovne ujutro oca i reče mu da uzme ralo i volove pak da ide orati pokraj puta kuda će pasati car, i reče mu: „Kad vidiš cara, uzmi bob pak sij, i viči: „haj volovi, pomozi Bože da rodi vareni bob.“ Kad te car zapita kako može roditi vareni bob, a ti reci: kao i iz varenijeh jaja izleći se pilad.“ Siromah posluša šćer pa otide te stane orati; kad ugleda cara đe ide, on stane vikati: „Haj volovi, pomozi Bože da rodi vareni bob.“ Čuvši car ove riječi, stane na putu i reče siromahu: „Siromaše, kako može roditi vareni bob?“ A on mu odgovori: „Čestati care, kao i iz varenijeh jaja izleći se pilad.“ Stavi se car odmah da ga je šćer naučila, pa zapovjedi slugama te ga uhvate i dovedu predanj, pa mu onda pruži povjesmo lana govoreći: „Uzmi to, i od toga imaš učiniti guminu i jedra sva što je od potrebe za jedan brod; ako li ne, izgubićeš glavu.“ Ovi siromah s velikijem strahom uzme povjesmo i plačući otide doma i kaže sve svojoj šćeri. Šćer ga pošlje da spava obećavajući da će ona sve to učiniti. Sjutradan uzme mali komad drveta, pak probudi oca i reče mu: „Na ti ovo drvo i ponesi ga caru neka mi od njega napravi kuđelju i vreteno i stative i ostalo što trebuje, pak ću ja njemu napraviti sve što naređuje.“ Siromah posluša šćer i iskaže caru sve kao što ga je ona naučila. Car čuvši ovo začudi se i stane misliti šta će činiti, pa onda dohvati jednu malu čašicu i reče mu: „Uzmi ovu čašicu i ponesi tvojoj šćeri neka mi njom preseka more da ostane polje.“ Siromah posluša i plačući ponese šćeri onu čašicu i kaže joj sve što je car rekao. Đevojka mu reče da ostavi do sjutra i da će ona sve učiniti A sjutradan zovne oca i da mu litru stupe i reče „Ponesi ovo caru i reci mu neka ovijem zatisne sve izvore i sva jezera, pak ću ja presekati more.“ Siromah otide i ovako caru reče. Car videći da je đevojka mnogo mudrija od njega, zapovjedi mu da je dovede pred njega; a kad je dovede i oboje se poklone pred njim, onda je car zapita: „Pogodi, đevojko, šta se može najdalje čuti?“ Đevojka odgovori „Čestiti care, najdalje se može čuti grom i laž.“ Tada se car dohvati za bradu i obrnuvši se svojoj gospodin zapita ih: „Pogodite koliko valja moja brada?“ Kad jedni stanu govoriti ovoliko drugi onoliko, onda đevojka odgovori svijema da nijesu pogodili, pak reče: „Careva brada valja koliko tri kiše ljetne.“ Car se začudi pa reče: „Đevojka je najbolje pogodila.“ Pa je onda zapita hoće li biti njegova žena, i da drukčije ne može biti nego tako. Đevojka se pokloni i reče: „Čestiti care! kako ti hoćeš neka bude, samo molim da mi napišeš na karti svojom rukom, ako bi se kad gođ na me rasrdio i mene od sebe oćerao, da sam gospođa uzeti iz tvoga dvora ono što mi je najmilije.“ Car joj ovo odobri i potpiše. Pošto pasa nekoliko vremena, car se na nju ražljuti i reče joj: „Neću te više za ženu, nego hajde iz moga dvora kud znaš.“ Carica mu odgovori: „Svijetli care, poslušaću, samo me pusti da prenoćim a sjutra ću poći.“ Car joj dopusti da prenoći, onda carica kad su bili pri večeri pomiješa mu u vino rakiju i neka mirisna bilja, i nudeći ga da pije govoraše mu: „Pij care veselo, jer ćemo se sjutra rastati, i vjeruj mi da ću biti veselija nego kad sam se s tobom sastala.“ Car se opjani i zaspi, a carica spravi karocu i ponese cara u kamenu pećinu. Kad se car u pećini probudi i vidi đe je, poviče: „Ko me ovđe donese?“ A carica mu odgovori: „Ja sam te donijela.“ Car je upita: „Za što si ti to od mene učinila, da li ti nijesam rekao da više nijesi moja žena?“ Onda mu ona izvadivši onu kartu reče: „Istina je, čestiti care, da si mi to kazao, ali pogledaj što si na ovoj karti potpisao: što mi bude najmilije u tvojemu domu da ponesem sobom kad od tebe pođem.“ Car videći to, poljubi je i povrate se opet u carski dvor.
Srpska narodna bajka
