Bila jednom jedna, mala, devojčica. Imala je zlatne, dugačke uvojke kose. Oči joj behu nebo plave boje. Devojčica je rasla u domu punom ljubavi i pažnje. Mama ju je svakog dana učila vrednostima života, svakoga dana po jedna nova priča…
Ali dete kao dete, osim učenja volela je i da se igra, ali i da pravi nestašluke. Svakoga dana devojčica je kidala mlado lišće sa drveća. Iako je mama, stalno opominjala da to ne čini, devojčica nije želala da prekida zabavu. Kidala bi lišće, a onda ga bacala u vis i tako pravila zelenu kišu.
Jednog dana, mama je prišla svojoj devojčici i snažno joj povukla zlatne uvojke. Devojčica je vrisnula, a nebo, plave oči se napuniše suzama.
“Zašto si to uradila? Zašto si me počupala? To jako boli.”- pitala je devojčica.
“Tako kako boli tebe, tako isto boli i drvo. Lišće je kosa svakog drveta, a ti si svakog dana čupala lišće ne bi li se igrala, dok je drvo plakalo jer si mu nanosila bol.”- reče majka.
Od tog dana devojčica nikada više nije čupala lišće sa drveća. Shvatila da sva živa bića imaju osećanja, iako mi možda i ne možemo da ih primetimo.
