Koliko god ovo zvučalo nerealno prosečnom čoveku, srpski strip ima istoriju toliko bogatu da se ravna sa, recimo, istorijom džez muzike. Iako je tehnički gledano džez duže i jače prisutan, neke snažne paralele mogu da se podvuku u detaljima, izrazu, kontekstu, itd. Kod džeza, jedne izuzetno nesputane i apstraktne umetničke forme, ima mnogo podela, sa svojim podelama i potpodelama, a nekako nijedna nije stopostotno tačna ili sveobuhvatna. Te podele su vremenske, prostorne, tematske, oblikovske, a idu toliko minuciozno da se i same individue pominju kao zasebne kategorije. U stripu je to umnogome slično, a može se primeniti na primeru srpskog. Tu su vremenske kategorije, gde ulogu igra i kontekst istorijsko-ideološko-kulturološke-zeitgeistativne niše, te je tu predratni strip, posleratni (nešto političkijim imenom komunistički, ili partijski), pa strip osamdesetih, te alternativa pretežno devedesetih, te nešto komercijalniji pristup početkom novog milenijuma…Naravno, tu je i tematska podela, te su tu avanturistički, naučnofantastični, mitološki, istorijski stripovi, te strip adaptacije drugih dela, itd. Oblikovske već obuhvataju likovno-narativni izraz, a to je kategorisanje koje zaslužuje mnogo duži, dublji i profesionalniji tekstualno-kritički pristup.
Usredsredimo se na prostornu crtu stripa u Srba. Ako se uzme trenutna teritorija Srbije u obzir (izuzev Kosova i Metohije; strip scena ovog područja je kulturološki gledano priča za sebe), neretko se prožimaju prostorne, vremenske, oblikovne i lične crte kategorisanja. U prevodu i žestoko uprošćeno rečeno, pojedini gradovi su imali pojedine grupacije skoroistomišljenika koji su u pojedino vreme kreirali pojedine vidove stripa. Odličnan primer su beogradske umetničke grupe Bauhaus 7 i Beogradski krug 2. Sa jedne nešto individualnije, uže strane, tu su sami gradovi i njihove strip grupacije. Onda tu imamo novosadski strip, šabački strip, niški strip, leskovački strip, itd. Najčešće se upravo iz ovakvih grupacija u rodnim gradovima ovakvog „lokalnog“ stripa rađaju i festivali ovog ili onog karaktera, pa su tu Međunarodni salon stripa u Beogradu, Balkanska smotra mladih strip autora u Leskovcu, nekadašnji Šabački strip festival, skoriji Nifest u Nišu i kragujevački Međunarodni strip festival, i još nekolicina drugih. A ponekad je dovoljna jedna jedina individua da pokrene inicijativu za nešto novo i samim tim se rađaju čuda. Aleksandar Zograf je maltene sam podigao Pančevo po pitanju strip publike. Leskovačka škola stripa je bila i ostala tekovina pojedinaca, počev od Nikole Mitrovića Kokana, Mije Kulića i Miodraga Veličkovića Mivela, a nastavljena preko Marka Stojanovića, Srđana Nikolića Peke, Miloša Cvetkovića i njihovih učenika. Bez mukotrpnog rada Vlade Vesovića, što kao predavača u školi stripa „Đorđe Lobačev“, što u radu na nebrojenim časopisima, revijama i manifestacijama, desetine sadašnjih svetski cenjenih srpskih strip autora ne bi postojalo. Jedan Aleksa Gajić je bio potreban da se konačno izgura prvi srpski odrasli animirani film, ujedno i adaptacija stripa. I naravno, tu su alternativne grupe individualaca koje fluktuiraju u trajanju i broju članova, ali koje su skoro uvek prisutne i čiji rad se ne zanemaruje, te je recimo iz umova odgovornih za fanzin „Lavirint“ iz Čačka potekao veliki broj domaćih kreacija („Popošak i Cveće“, „Zabava za celu porodicu“, „Sergej“, itd.).
Ovo sve predstavlja jednu lepu uvertiru za diskusiju o „Zrenjaninskom strip almanahu“. Ukratko, ovaj strip je upravo to što u naslovu za sebe kaže da jeste – jedan almanah. Jedna fina kolekcija stripova i predstavljanje devet autora, od toga jedan scenarista i osam crtača. Međutim, kako sam urednik – i jedan od veličanstvenih devet – Branko Đukić naglašava, ovo nije puki katalog. Više deluje kao jedna vemenska kapsula koja je dopunjavana svakih 5-6 godina. Jedan lepi presek vremenske trake stripa u Zrenjaninu do 2007., godine izdavanja. I naravno, ovo je vrlo očigledno. Pojedini stripovi u „Almanahu“ odišu senzibilitetom osamdesetih, godinama kada je vrhunac stripskog izraza nicao iz milanovačkih „Dečijih novina“, što se vidi u stripu „Poslednji brodolom R. Smita“ autora Zorana Selene. Neki su pak vrlo alternativni po svom izrazu, kao Vladimir Kuzmanov i Vladan Nikolić, gde radovi prvog prodiru u samu dušu čitaoca svojom grubošću, a satirična karikaturalna svest drugog zasmejava narod koji je voljan da se posle istog smeha zamisli malo o ljudskom stanju. Ovoj crti doprinosi i scenario Aleksandra Pavkovića, koji se savršeno uklapa uz Nikolićev likovni izraz. Onda su tu autori koji ciljaju na umetnički eksperimentalnije, donekle i hirurške pristupe, kao pomenuti Branko Đukić – ovde sa svojim vrlo realističnim i maestralno odrađenim stripom – i Aleksandar Babić, koji svojim Moebiusovskim stripom naglašava svoju majstoriju u domenu pripovedanja. I naravno, radovi obojice su pretežno bez dijaloga, i naravno to savršeno funkcioniše u oba slučaja. Nešto mračniji su radovi veterana Nikole Štiklice, koji savršeno kombinuju vizuelnu i narativnu tragediju, i dodatno naglašavaju manjkavosti ljudskog bića. Opet nešto mračnije jeste ovdeprisutno čedo Dejana Uzelca, koji se služi amorfnijim, neurednijim crtežom – onim u duhu, na primer, Đorđa Milovića – da naglasi poetsku vrednost priče koju (ne) želi da podeli sa čitaocem. I za kraj, najmlađi član veličanstvene devetorice, Mišo Živanov svojim za nijansu glavnotokovskijim prilazom umetničkom izražavanju postiže kvalitet pripovedanja jednak prethodnoj osmorici kolega, i to postiže u samo dve table.
Iako radovi – kao i biografije – ove tvrde devetorke zauzimaju 90% „Almanaha“, onih ostalih deset odlazi na možda bitniji deo cele priče zvane „lokalni strip poduhvati“. Nakon predgovora dobijamo novinski članak lokalnog lista „Zrenjanin“ sa početka osamdesetih godina prethodnog veka koji govori o tada prvoj izložb istripa u zrenjaninskom „Domu mladosti“, gde se, pored tada znatno mlađih Nikole Štiklice, Zorana Selene i Branka Đukića, pominju i autori Ištvan Kormanjoš i Nenad Čurganov. U tekstu koji sledi saznajemo zašto dati autori nisu deo ovog „Almanaha“, a dobijamo i ime još jednog stripadžije Zrenjaninca, Borislava Šajtinca, koji je veći uspeh pobrao u inostranstvu nego kod nas. Naredni tekst je pregled jedinog zrenjaninskog strip časopisa „Placebo“, kojeg su pokrenuli upravo dvojica od naslovljene Devetke, Babić i Živanov. I to u svojim srednjoškolskim danima. Ovo nije nova pojava u srpskom stripu. Dejan Nenadov je prve epizode „Elazara“ objavljivao sa svojih šesnaest godina; Marko Stojanović je predavanje u Leskovačkoj školi stripa preuzeo sa svojih sedamnaest. I uz to jedan lični primer, prvi strip autora ovog teksta (uz crtež Marka Serafimovića) je rađen kada smo obojica bili srednjoškolci – ja pri kraju iste, on godinu dana mlađi – a iste godine je izložen na Salonu stripa u Velesu, a kasnije objavljen u strip časopisu „Aždaha“ (naravno, ovo dostignuće je dosta slabije u odnosu na gorenavedena, ali se lepo uklapa u poentu pasusa). Srednjoškolstvo je svojevremeno znalo da dobro iznenadi ljudstvo oko sebe kvalitetom, nešto što je danas, nažalost, retkost. U slučaju Zrenjaninaca, iznedrilo je dva broja časopisa „Placebo“ – koja su i sama bila logička progresija prethodnih uspeha njihove tadašnje strip grupice; detalji su navedeni u istom tekstiću – i iskristalisalo njihovu želju za daljim bavljenjem ovim medijumom.
Zašto je sve ovo možda bitniji deo priče? Zato što, poput samog „Almanaha“ koji predstavlja presek zrenjaninskog stripa kroz vreme, ovo predstavlja vremenski presek rasta, napretka, kraha i vaskrsja samih srpskih, ili čak bitnije lokalnih srpskih strip autora. Vide se sve poteškoće kroz koje umetnički i kulturni poduhvat prolazi. Vide se koreni ove želje za rastom i razvitkom, pa prvi izdanci, pa prvo sečenje izdanaka, pa kalemljenje, selekcija, onda teški izbori, dodatne muke, i na kraju jedan skromni, ali kvalitetan rezultat, koji opet vodi u nešto veće. „Strip almanah“ je možda ostao kao jedno kapitalno delo zrenjaninskog stripa, ali je i sam iznedrio nešto veće, internacionalnije, a to je časopis „Stripolis“. Sa svojih trenutno pet brojeva, „Stripolis“ donosi radove svetskih strip autora, kao i domaćih, i naravno tu se nađu i povremeni intervjui ili pokoja recenzija. Naglasak na radovima „Stripolisa“ jeste autorski pristup. Ličan pogled na strip. Sopstveno poimanje devete umetnosti. A sve ovo je svoje korene našlo u „Zrenjaninskom strip almanahu“, koji je opet svoje korene vukao iz „Placeba“ i prethodnih izložbi i radu entuzijasta, a što je opet vuklo korene iz proste i neukaljane ljubavi prema stripu. „Almanah“ je delo na koje grad Zrenjanin može da bude ponosan, jer je otvorilo vrata celoj planeti ljudima iz sitnog vojvođanskog grada koji su samo hteli da podele ono u čemu su dobri sa svojim sameštanima. Obično je znak negativnosti reći „ne treba nam još jedan ovakav almanah“, ali s obzirom na priloženo, bolje je da ovo delo ostane unikat, jedna stamena osnova za sve nove zrenjaninske naraštaje koje traže dodatni razlog da uzmu olovku i tuš u ruke i kreiraju nova remek-dela.
