Često posežemo za udarcima jer ne znamo šta drugo učiniti u napadima besa. Ispadi besa znak su da roditelj ne zna šta radi, da je tako frustriran da ne može jasno razmišljati i (ili) da roditelj ima problema sa kontrolisanjem besa i svog ponašanja. Pa kako će onda podučiti dete ispravnom ponašanju?! Deca najviše, pogotovo mlađeg uzrasta, uče oponašanjem. Mi smo mu primer rešenja za životne probleme. Kako se mi nosimo sa frustracijama i kako reagujemo na njih ostavlja dubok uticaj na našu decu
Udaranje kao oblik kažnjavanja treba da bude zadnja opcija, kada ništa drugo ne upali, i svakako ne treba da bude odgovor u afektu nego dobro promišljena i kontrolisana kazna. Udaranje odnosno fizičko kažnjavanje ostavlja duboke psihičke posledice na dete (nažalost nekad i fizičke pa govorimo o zlostavljanju a ne o kažnjavanju) pa bi pre nego pristupimo takvom vidu vaspitanja treba da dobro razmislimo. Navedeni su samo neki razlozi zašto ne udariti dete, zašto je bolje potražiti alternativu:
1. Udarcima dete učite udarati: deca vole oponašati, pogoto ljude koje vole i poštuju. Doživljavaju kao ispravno sve što oni čine. Trebamo uvek imati na umu da mi odgajamo nečijeg supruga ili ženu, oca ili majku. Iste disciplinske mere koje mi provodimo s njima i oni će, u većini slučajeva, provoditi na svojoj deci i bližnjima. Istraživanja su pokazala da deca iz porodica u kojima se udaralo koriste agresiju za rešavanje sukoba kad odrastu.
2. Udarcima se umanjuje detetova vrijednost: da bi se dete dobro ponašalo ono se mora i osećati dobro. Detetova slika o sebi počiva na tome kako smatra da ga drugi, uz roditelje, doživljavaju. Batine zbog razbijene čaše izraz su naše ljutnje a dete to shvata kao poruku:“Mama je ljuta na mene, Čaša je vrednija od mene.“ Dete uči ali ne ono što vi mislite. Ono uči da zaslužuje batine jer je loše. A loše dete se i ponaša loše pa nas to tera u začarani krug.
3. Udarcima se umanjuje roditeljska vrednost: roditelji koji kontrolišu decu udarcima ili ih na druge načine zlostavljaju često se i sami osećaju manje vrednima jer u dubini duše nisu zadovoljni načinom sprovođenja discipline. Osećaju se bespomoćni. Često će udariti dete iz očaja jer ne znaju šta bi drugo učinili, no osećaju se još bespomoćnijima kad primete da to nema učinka. Udaranjem se dobija bitka, ali ne i rat. Biti osoba sa autoritetom znači da vam se veruje i da vas poštuje, a ne da od vas strahuje. Trajni autoritet se ne može temeljiti na strahu.
4.Udarci mogu dovesti do zlostavljanja: kažnjavanje se može pojačati. Opasnost fizičkog kažnjavanja je pre svega u tome što vam se može učiniti da je vreme za jače oružje: dlan postane šaka, šiba postane kaiš, smotuljak novina postane drvena kašika… Ono što je počelo kao bezazleno pretvara se ,često, u zlostavljanje deteta. Roditelji koji su programirani da „lupaju po guzi“ počinju prelaziti na jače kazne. Pre svega zato što nisu naučili alternativna rešenja.
5. Udarci ne popravljaju ponašanje: puno puta smo čuli: „Što ga više udaram a on sve gori!“ Znači, udaranjem se dečije ponašanje ne popravlja, nego pogoršava. Osnova za promicanje dobrog ponašanja je da dete koje se oseća dobro i prema kojem se postupa dobro i samo će se ponašati dobro. Udaranje potkopava taj princip. Dete koje dobije batine oseća se loše i to pokazuje svojim ponašanjem. Više batina = lošije ponašanje. Mi želimo da dete zna da je napravilo loše (a ne da je ono loše), da mu bude žao zbog toga ali da i dalje veruje da je osoba koja vredi.
6. Udarci potstiču ljutnju: i kod dece i kod roditelja. Deca doživljavaju fizičku kaznu kao nepravdu. Verovatnije je da će se pobuniti protiv udaranja nego protiv neke druge tehnike vaspitanja. Zbog osećaja nepravde dolazi do razvoja osećaja poniženja. Kad kazna ponizi decu ona se ili povuku ili pobune. Dok se može činiti da se dete boji ponoviti ponašanje zbog udaranja, verovatnije je da se zapravo boji onog koji udara.
Najbolji način da se suzdržimo od impulsa udaranja je da u sebe ugradimo dva uverenja: 1.nećemo udarati decu 2. disciplinovati ćemo ih
7. Udarci prizivaju ružna osećanja: ljudi se prisećaju traumatičnih događaja više nego ugodnih. Udarci ostavljaju utisak i na telo i na dušu. Neugodno sećanje na udarce može blokirati prijatna sećanja.
8. Udarci imaju loše dugoročne posledice: istraživanja su pokazala da udaranje može ostaviti dublje i dugotrajnjije ožiljke od bridećeg crvenila na guzi. Istraživanja su pokazala da deca koja su fizički kažnjavana/zlostavljana, postaju manje društvena, fizičko nasilje postaje za njih prihvaćena norma kada postanu tinejdžeri, pokazuju više psihičkih smetnji, slabije napreduju u školi, često udaraju svoje potomke i bračne drugove, itd.
Dokazi protiv udaraca preovladavaju. Stotine istraživanja dovela su do zaključaka:
-što se dete više fizički kažnjava, postaće agresivnije;
-što se dete više udara veća je verovatnoća da će i ona udarati svoju kad jednom postanu roditelji, a agresiju mogu preneti i na bračne drugove;
-udarci seju seme kasnijeg nasilnog ponašanja;
-udarci nisu delotvorni.
9. Udarci nisu delotvorni: udaranje nema dobar učinak ni na dušu ni na telo, ni na dete, ni na roditelja, a ni na društvo. Udaranje ne izaziva lepo ponašanje, stvara udaljenost između dece i roditelja i pridonosi nasilju u društvu. Ako udaranje nije način, treba tražiti alternative. Probajte u mnogobrojnim knjigama koje se nude na tržištu naći rešenje, naučite nove načine disciplinovanja deteta. Zaista, razgovor, razgovor i sve ostalo dolazi pre batina.
Umu Imran
