Ideja o višem biću nije nova. Još od polubogova antike, preko renesansnih ideja pa sve do predvremena modernizma provlačila se ovakva ili onakva slika čoveka koji će nadmašiti svoje vršnjake, svoje sazemljane. Rasadnik ovog stava, kao i rasadnik smrti i genocida – i nakon toga rasadnik milijardu ideja za pripovedanje – bio je Drugi svetski rat. Krivljenje par interesantnih koncepata Ničea i par knjižica žestokih rasnih diskriminatora poput Gobinoa i Čemberlena su pomešani s gorepomenutim konceptom nadljudstva i dobijen je koktel koji znamo kao poslednji u nizu ratova globalnih razmera…za sada.
Ukoliko bi se ova priča iskoristila kao osnovica i na nju nadodala još sila novih elementića koji tangentalno dodiruju ideju o nadljudima, poput recimo vanzemaljaca, tajnih paranormalnih društava ili genetski modifikovanih vojnika…pa, nastalo bi delo fikcije koje je već prežvakano ad infinitum do sada. A dokaz efektivnosti priče je to što se prežvakava opet i opet, u svim medijumima. „Projekat: Venus“ ne radi ništa što jedna franšiza video igara „Call of Duty“ ili sijaset filmova A ili B produkcije nisu uradile – korist poznatih elemenata za veženje drukčijeg rezultata.
Prvi deo priče „Venusa“, podnaslovljen „Operacija Berlin“, baca čitaoce in medias res, sa tek par inicijelnih vremenskih preskoka i, kasnije, najmanje jedan kvalitetan vojni flešbek. Hitler i njegovi sledbenici dobijaju potporu nepoznatih eksternih sila u zauzvrat za dominion nad planetom. Međutim, zapadni vojni pritisak i istočna militarna armada ne popustaju i Treći Rajh biva sabijen u ćošak. Poslednja šansa im je hitlerjugendovac Oto. Ili preciznije, poslednja šansa im je promena hitlerjugendovca Otoa u mašinu za ubijanje. I u maniru Kapetana Amerike, sled događaja je poznat, a uočava se kasnije u monologu Vladimira Borotova. Vojnik prekriven od glave do pete zaštitnom odeždom, gas-maskom i šlemom, krupan kao planina, a svaki pokret mu je topovski pucanj, a za njim gomile i gomile mrtvih. Poslednji dani savezničkih udara na naciste, a muku im zadaje jedan čovek. Nečuveno i neverovatno. Ali priča se ne zadržava na sećanjima oštećenog sovjetskog vojnika. Ne, nastavlja se na 1992-gu seli u Čikago, gde jedna porodica gine brutalnom smrću, a njihov neregistrovani sin završava u rukama dvojice propalica koji ga vode ko zna gde.
Opet, priča je već viđena. Nacisti sa natprirodnim sposobnostima; naučna koliko i klasična fantastika; misterija i kilfhenger na kraju; sovjetski tajni poslići. U jednom trenutku ima čak i nacista zombija. Prema tome, valja izdvojiti elemente „Operacije Berlin“ koji su markantni. Prva je crtački stil relativnog novajlije i kompletnog autora ovog serijala u usponu, Branka Tarabića. Tarabić se služi istom ekonomijom crteža koju su Majk Minjola i Dankan Fegredo apsolvirali. Čak je i položaj kadrova i dinamika među likovima minjolinska, gde crno-belo preovladava. Kontrast postavljen na ovaj način vadi najbolju akciju, jer je u principu igra svetla i senke, svedena na najosnovnije elemente radi efektivnijeg dolaženja do poente. Drugi detalj jesu upravo akcione scene. Nema ih mnogo, i mahom su upakovane u odeljak Borotovljevih sećanja. Nadvojnikov trk, klizanje, ispaljivanje projektila, sve je sekvencijalno odlično usklađeno; poput Fegredovih radova, radnja beži sa papira, gotovo je sve animirano iako je štampani medijum u pitanju. Ovoga ima čak i u suptilnim detaljima, recimo Hitlerovoj prepirci sa nadređenim neljudskim stvorom.
Istorijska podloga je adekvatna. Gotovo svaka bitna ličnost – Gebels, Gering, Himler, Šper, Lavrentij Berija – je utkana kako treba i gte treba. Minus bi bio možda pretrpavanje informacijama; neke osnovne stvari uvek valja istaknuti (datumi važnih borbi, funkcije i akcije vodećih vojnih i političkih vođa, itd.), a neki se mogu komotno izostaviti, kao recimo detaljni opisi naoružanja i lokacija. Valja ostaviti nešto i čitaocu da sam u glavi pohvata i poveže. Jakih trenutaka, recimo, ima upravo kada se odvija radnja gde bi dalji opis bilo čega bio suvišan. Dva se izdvajaju kao primer. Tu je snajperista Jurij i njegova konsekventna smrt. Dobija naredbu da smakne iznadmilitanta, pogađa ga i već sledećeg jutra završava s prerezanim vratom. Onda je tu trenutak kada vojnici nailaze na nacizombiše. Ceo tok toga je opisan putem reakcija vojnika. Vrlo bi lako bilo da se u oba slučaja kadrovi natrpaju informacijama, tipa kog čina je Jurij, koji snajper koristi, koji je pancir na prekoratniku, šta je hemijsko ili biološko uticalo na vojnike da se zombifikuju, čime su ih čistili sa ulice…Samim tim što nije, zavređuje plus.
Deo sa Amerom koji upada u sovjetsku bazu je simpatičan. Mana mu je možda što nije toliko napet kakav želi da bude. Ovo je mahom zbog atmosfere predstavljene u tablama; neke izgledaju crtački fenomenalno odrađene, ali likovi fizički ne pokazuju znake velike muke, velikog nestrpljenja, već su nekako statični. Kao priča služi lepo, jer daje koheziju sećanjima, prologu i samoj sebi. Verovatno zato odeljak u Čikagu toliko odudara. Šta se dešava u prethodnim delovima priče je tek delimično u dodiru sa krajem stripa. Neko ili nešto je pobilo familiju Vokerovih, a njihovog nikome poznatog sina kidnapuju klošari (koji se vizuelno uopšte ne uklapaju u priču). Ovo odudaranje je mahom posledica tonaliteta čikaškog dela. Iz „Helboja“ čitalac prelazi na „Dilana doga“, iz jednog natprirodnog u drugo, a naziru se i elementi Lustbadera (konkretno sa početka romana „Ninđa“). U praksi je ovo malo rasformirano, što ne znači da je loše. Prvenstveno, ovako je odrađeno zarad nastavka priče u eventualnom drugom i trećem albumu.
„Projekat: Venus“ je, samim tim, kao uvodnik u tajni dosije tajnije vladine organizacije. Na nekim mestima nema smisla, ali mami čitaoca da istraži dalje, da otkrije istinu iza naizgled neodgovorenih i neodgovorivih pitanja. Uz to je i simpatična akciona vožnja kroz elemente koji su danas popularniji nego ikada, a kao autorski strip serijal-prvenac, savršen početak upoznavanja s Brankom Tarabićem. Do sledeće deklasifikacije, ovaj projekat je ZATVOREN.
