Štrajk
Početkom dvadesetdrugog veka u Srbiji su se dogodile promene na političkoj sceni. Vlast je bila u rukama stručnih ljudi koji su se nesebično davali za narod i otadžbinu. Za vrlo kratko vreme iskorenjeni su kriminal, nezaposlenost i podmitljivost. Sudovi nisu imali posla. Privreda je procvetala. Svako je imao dobru platu, a turisti su nadirali sa svih strana. Jednog jutra, dok se predsednik države blago dosađivao u kancelariji, utrča šef obezbeđenja.
– Gospodine predsedniče! Imamo štrajkače ispred zgrade! –
Ovaj umalo nije pao sa stolice.
– Koga? Zašto? Nemoguće! –
Odjuriše do prozora i videše skup od pedesetak ljudi koji su nešto uzvikivali držeći ispisane parole. Predsednik i njegovi saradnici behu iskreno zbunjeni i iznenađeni. Ipak strčaše dole pred okupljene.
– Ljudi šta je ovo? – upita prvi među jednakima.
Još neko vreme se čulo:
– Ne može se ovako!
– I mi smo ljudi!
– Gde su naša prava na rad?! – a onda se štrajkači stišaše.
Predsednik nastavi:
– Zašto se bunite kada svi dobro živimo? –
Tada istupi vođa štrajkača i reče:
– Možda vi živite dobro ali mi ne! –
– Tako je! – začu se iz mnogih grla.
– Ali zašto? Ko ste vi? – upita predsednik.
Vođa mu priđe još malo i ponosno reče:
– Mi smo gospodine, satiričari. –
