Kada se pomenu deca-ratnici iz Prvog svetskog rata, najveći broj ljudi u Srbiji odmah pomisli na Momčila Gavrića, osmogodišnjeg kaplara, koji je ušao u legendu kao najmlađi vojnik svih vremena.
Ipak, ova junačina nije bila jedino dete koje se tih nesrećnih dana Velikog rata dohvatila puške i stala u odbranu domovine!
Ovo je Dragoljub Jeličić, dvanaestogodišnji branilac Beograda:
Dragoljub Jeličić je bio sin izbeglica sa Korduna koji su prebegli u Šabac zbog terora koji je u Austrougarskoj zavladao nad Srbima. Rođen je 1902. a pošto je kao mali ostao bez cele porodice, bez igde ikoga, u martu 1912. godine, krenuo je za Beograd.
U prvo vreme po dolasku prodavao je novine, a vikendom je radio na ringišpilu. Po izbijanju Prvog balkanskog rata, prijavio se u vojsku, ali je zbog godina odbijen.
Mali ratnik velikog srca
Početak Prvog svetskog rata zatekao je Dragoljuba u Beogradu. Učestvovao je u odbrani srpske prestonice i upravo tu, na Kalemegdanu, ga je na fotografiji zauvek ovekovečio jedan francuski reporter.
Dragoljub je stigao i do borbi u Mačvi, Jadru, Drini… Na Mačkovom kamenu ranjen je dok je zamenjivao poginulog mitraljesca.
Nakon pada Beograda, krenuo sa srpskom vojskom prema jugu. Primetio ga je kralj Petar I Karađorđević, i saznavši za njegovu sudbinu, naredio da ga pripreme i urede kao pravog srpskog vojnika.
Glas o njemu stigao je i do Arčibalda Rajsa koji u svojoj knjizi “Šta sam video i doživeo u velikim danima” posvećuje jedan deo dečaku koji “puca iz puške i baca bombe”.
– Kada je ranjen u ruku, vade mu kuršum u Niškoj bolnici. Nije hteo da se dade uspavati za operaciju. Izdržao ju je bez ijedne reči – zapisao je Rajs.
Dragoljub je sa jedanaest postao redov. Kroz bitke je stekao činove kaplara, podnarednika i narednika. Sa nepunih 14 godina bio je najmlađi podnarednih, učesnik Solunskog fronta. U borbama je šest puta ranjavan i tri puta odlikovan Zlatnom medaljom za hrabrost.
Nakon Velikog rata – u još jedan rat, pa pravo na “daske koje život znače”
Dragoljub Jeličić učestvovao je i u Drugom svetskom ratu. Poznato je da je preživeo nacističke kazamate, a kraj rata dočekao je u partizanskoj uniformi.
Nakon Drugog svetskog rata posvetio se svojoj velikoj strasti – glumi. Bio je član Udruženja dramskih umetnika Beograda. Zapamćeno je da je bio sjajan komičar i nakon Beograda, Jagodine, Skoplja, Tuzle i Rijeke, obreo se u Narodnom pozorištu u Nikšiću.
Umro je 1963. u 61. godini, a iza njega je ostavio tri kćerke. Njegovi potomci i danas žive u Nikšiću.
Izvor: dnevno.rs
