Nijedan čovek nije sasvim normalan, kamoli onda narod. Od najvećih umova do „običnih smrtnika“, svi mi imamo neke svoje fetiše kojima se, u javnosti ili ne, posvećujemo. Tako stara penzionerka u samostanu razgovara sa kučetom ili papagajem, starac u parku druži se isključivo sa golubovima ili privatno gaji zmije, dok njegovog unuka privode sudiji za maloletnike jer je noć ranije mrtav trezan upao komšinici u stan i tražio da mu dotična igra oko šipke za flašu piva. Čovek se, uopšte, na čudan način predaje svojim strastima i porocima, s početka diskretno, a zatim sve intezivnije da bi na kraju smatrao za totalni promašaj ako njegove „žute minute“ nisu u javnosti zabeležene. Uzmimo maturante za primer: pre samo dvadesetak godina tačno se znalo čemu služe maturske večeri: svečano odelo, prigodna večera uz muziku, ispraćala se generacija u bolje sutra. Danas se proslava ne da zamisliti ukoliko se bar polovina ne „oleši“ još za bela dana, a druga polovina raspojasa najdalje do ponoći. Zatim tako „uroljani“ bazaju po gradu demolirajući sve čega se sete, a u naboljem slučaju samo razbude pošten svet. Ujutru- koga nađu u kanalu, ko se sam dovuče ponosnim roditeljima, jer im je dete, zaboga, napokon zreo čovek.
Drugima je fetiš (čitaj – sladostrašće) politika. Nema tih hiljadu evra za koje televizija neće „našminkati“ političara, zalepiti mu sliku na tetrapak jogurta i vazdići tu i tu stranku „spasa i razuma“ čim se približi izborni rok. Ministarske fotelje danas su lepljivije nego ikad, a narod gladan kao nikad. Studenti duvaju u prste, država deli po istim packe nezaposlenosti, i sve ih više skida sa „državne sise“ u cilju „viših ciljeva“. Cene skakuću kao loptice u bubnju „Binga“, i već odavno potajno bušimo nove rupe na kaiševima. Jedino se još Kinezi zadovoljno smeškaju kroz zakrčene izloge svojih šopova jer- kod njih i crnca kupiš za 200 dinara, ali dok ga dovedeš do kuće, siromah se već pokvari. Još samo da nam uvedu i servis za crnce…
Nema se para, al’ treba reći štagod novo. Sreća pa su osmesi još uvek besplatni i proizvode se i kod nas. Valjda ljudi ležu sa ofingerom u ustima… Kako ćemo kroz tamni vilajet kad nam i svetlo daju na kašičicu, ne zna se… Jedno je sigurno: dragog kamenja nećemo se dokopati, ali bar kajanja ima u izobilju…
Deca na raskrsnici: Tamni vilajet
