Nova era tehnike, era u kojoj se muzika gleda, a ne sluša kao nekad (era „Ojdanića“, kako kaže Marčelo), razjurila je današnje klince na sve moguće strane, otupila ih za knjige, udžbenike i paralizovala za stolice i tastature sa kojima će, procesom evolucije uskoro sasvim srasti.
Naime, šta je pisac hteo da kaže?
Naša generacija (1988), jedna od poslednjih koja se još bezbrižno igrala u pesku, klikerala, igrala žmurke, lastiša ili vije (stariji, obavezno prevedite ove reči svojoj deci, sto posto ne znaju šta znače!), izumire u duhovnom smislu, a iste te generacije danas prave decu čije detinjstvo počinje, traje i završava se degenerisano i deformisano FACEBOOK-om, tabletima, tabletama, pametnim (kao da postoje glupi!) telefonima, kompjuterima i svim tim divnim ukrasima detinjstva.
Dobar dan? Ima li još nekog, ili sve ovo pišem uzalud trošeći novinski prostor? Poslednji mohikanci kulture (čitaj: pravi i dokazani bardovi književnosti) odavno posustali, još uvek umorno vitlaju mačem ka vetrenjačama, ali zato svako ko nauči 20 slova azbuke trči izdavaču da mu objavi knjigu. I to se onda čita. Nije nego…
Deca ne žele da budu deca. „Šta će mi knjiga, kad ima film?“ Čast izuzecima, svi bi da im je sve ispasirano na tanjiru, iseckano i posluženo, a neke mrzi čak i da sažvaću. Ne dao ti Bog da neko upotrebi moždane vijuge, da sam kreira slike čitajući knjigu, da ima svoju percepciju događaja i time malo uposli mozak!
Socijalizacija? Na nuli! Upoznavanje preko interneta, muvanje preko istog, čak i veridbe i venčanja!!! Ej, kako li se poženiše i poudavaše svi ti silni ljudi i žene iz prošlog veka? Valjda preko oglasa…
Biće i prostora i vremena i, sasvim sigurno još reči na ovu temu, ali za početak… Hajde da malo kucnemo u panj (mozak) i zapitamo se: kako nam, zbog čega i u šta deca izrastaju?
Deca na raskrsnici: Poslednja generacija koja se igrala u pesku
