Zar da kažem da je sve to davno bilo
i da je to sada daleko od nas,
evo čedo sada sjedi mi u krilo
i ja slušam njegov umiljati glas.
Sve je blizu što je duši milo,
zar da kažem da je sve to davno bilo?!
Daleko su šljivici pokraj trošne kuće,
daleko su tamo u zelenoj gori
ali isto kao da su bili juče
oni naši dugi razgovori.
Znaju te daljine i mene da muče,
daleko su šljivici pokraj trošne kuće…
Davno i daleko ostade za nama
svo bunilo toga teškog vakta,
lubinu i srce prepunila tama,
mi smo žrtve đavoljega pakta.
Drago nam je što hrđala kama
davno i daleko ostade za nama…
Daleko i gluho bilo
a moglo je biti,
i kad ne bješe nam milo
morasmo se kriti.
Sa nama se još stotinu jada krilo
daleko i gluho bilo…
Zar je bilo davno a tako je svježe,
još osjećam u nozdrvi pah,
još me ona ista tuga steže
i krade mi dah,
ta blizina kame koja reže
zar je bilo davno a tako je svježe?!
Bol i ovi ožiljci, to je bilo davno
a smijeh i igra još je ovdje samnom,
za nekog je bolno a za nekog slavno,
različito bijasmo u vremenu tamnom.
Ovo čedo voli moje krilo ravno,
bol i ovi ožiljci, to je bilo davno…
(Iz antologije “Džejms Džojs na Mediteranu“)
