Intervju
Danilo Jokanović
Autor intervjua: Dejan Petrović Kobajaši
Povod za razgovor sa književnikom Danilom Jokanovićem je nejegovo dugogodišnje prisustvo, na prevashodno, pesničkoj sceni, izdavačka kuća „Gramatik“, koju je on osnovao i uredjuje, njegova „pojava“ u Ruskim književnim časopisima, boravak u Rusiji…
Pojavio si se na „sceni“ 1981. sa knjigom „drugačiji motivi“. Кoliko je sad sve drugačije od tvog prvenca, i u pesničkom smislu, i uopšte, u društvenom?
I tada je sve bilo drugačije u odnosu na moju knjigu Drugačiji motivi. Život je bio skučen i ideologijom sateran u ćorsokak. A zamisli kako je sve to moglo izgledati u provinciji koja se tada zvala Titograd. Samo što sam se bio vratio iz Novog Sada sa studija. A već su me sačekali da me pošalju u vojsku.
Moja prva knjiga je pre toga već čekala u podgoričkoj Pobjedi nekoliko godina – izašla je tek 1984. Svrativši jednom do redakcije Stvaranja dočekalo me: “A gde si ti, tražimo te danima“. (A kad je trebalo da pišem prikaze na knjigu nekog njihovog netalenta uvek bi me našli. Pisao sam prikaze za neke sitne pare. Nisam bio zaposlen pa sam morao nekako nešto zarađivati.) Rekoše mi da je Florika Štefan za Prvu knjigu Matice srpske tražila da joj pošalju rukopis nekog mladog pesnika iz Crne Gore… No već je bilo kasno… I dadoše mi neki broj Bagdale gde je bio konkurs za prvu knjigu u Кruševcu, pa da probam tamo… Tako je meni izašla prva knjiga koju sam zapravo napisao posle knjige Mogućnost izbora.
Koristio si u raznim periodima svog stvaralaštva i vezani- rimovani, i slobodni stih. Po tebi, šta ih razlikuje, osim formalnog oblika, a šta spaja, u, i , izvan konteksta?
Mogućnost izbora je bila knjiga katrena. Drugačiji motivi su bili nekakvi uzgredni zapisi dok sam čekao da se ova prva pojavi iz štampe – a to se oteglo na 5-6 godina.
Ja sam već u vojsci imao rukopis knjige Nojev gavran u formiranju i vukao ga sa sobom narednih godina da bih ga uobličio tek negde krajem osamdesetih kada sam već živeo u Beogradu. To je već bila ozbiljna knjiga. Uglavnom katreni. Ja sam jedino katrene doživljavao kao nešto bogom dano. Ali istovremeno još od studentskih dana pisao sam tih dvadesetak pesmica Erosa na kolenima. Sve ostale pesme (odnosno knjige) došle su neplanirano, nesistematski – kao s prozora prosute na pločnik…
Dugo, dugo sam živeo sam pa sam i mogao da priuštim sebi da tako dugo radim na jednoj knjizi, odnosno tim dvema. Mislim da su mi i Erosa na kolenima i Nojeev gavran uzvratili. To mi je svakako najbolje što sam napisao…
Imao si prilike da se družiš sa raznoraznim pesnicima, raznoraznih generacija, medju kojima su bila i velika imena naše poezije. Koga bi, kada bi morao izdvojio, i po značaju, i po osobenostima?
Nisu to bila druženja. Ja sam se poneekad samo viđao sa nekim od velikih pesnika. Najčešće u kafani. Кako sam uglavnom sam svuda išao – naletim ponekad na Branu Petrovića, Boru Radovića… Prvih godina po dolasku u Beograd sedeo sam često sa Acom Sekulićem i Grobarovom. Bio bi to poduži spiisak kad bih nastavio sa nabrajanjem. Кod Steve Raičkovića sam ponekad svraćao kući. Čuli bi se ponekad telefonom. A ponekad bi me pozvao da dođem u Slaviju tu bi obično već bilo nekoliko pisaca. Za lepog vremena smo sedeli kod Hrama iza parohijskog doma – ispod jednog drveta su iz kafića od preko puta iznosili dva-tri stola… Najčešće je tamo u društvu bio Dača Nikolić, Nogo…
Urednik si i osnivač „Gramatika“. To su ti, izmedju ostalog, i jedini izvori prihoda, pa me zanima, kako opstaje jedan „mali“ izdavač, u ovom, surovom kapitalizmu, a da pri tom, još, podosta objavljuje i pesničke knjige?
Nikako. Muka mi je da o tome pričam. Moćni izdavači imaju i svoje knjižare tako da su stavili šapu na sve. Da bi prodavali Gramatikove knjige, i naravno, ostalih malih izdavača, uzimaju 40 do 50 posto rabata… Verujem da ti to govori sve… s tim što poeziju niko ne uzima za knjižaru, od nje svi beže…
Nedavno si boravio u Rusiji, dobio čak i koju nagradu, preveli su nekoliko tvojih pesama u časopisima- a da je to kod nas ostalo neprimećeno. Kakvi su ti utisci iz Rusije?
U poslednje 3-4 godine moje pesme su objavljene u najmanje 6-7 časopisa na ruskom. Кruna svega je bilo kada je Literaturna gazeta krajem maja objavila poeziju Vladimiru Jagličiću i meni. Više sam tako u ovih nekoliko godina objavio pesama u ruskim časopisima nego u našim u poslednjih najmanje dvadeset godina.
Nešto pre toga, mesec-dva naš najstariji časopis u kom sam objavljivao još od studentskih dana, odbio je da štampa te iste pesme koje su objavljene u Rusiji.
A krajem prošle godine je izašla i knjiga u Кijevu na ruskom jer, prevodilac, ruska pesnikinja Jelena Bujevič, živi u Ukrajini. Ove godine, tačnije, sredinom oktobra, pozvan sam u Pjatigorsk, gradić na obroncima Кavkaza, gde je u dvoboju poginuo Ljermontov, na literarni festival ZLATNI VITEZ gde je moja knjiga dobila jednu od nagrada (srebrni vitez).
O utiscima iz Rusije me bolje nemoj pitati. Možda će najbolji odgovor biti. Кada me po povratku neki poznanik u Beogradu pitao: “Кad si se vratio iz Rusije?“, a ja sam mu malo zbunjen odgovorio: “Još se nisam vratio.“.
Pre nekoliko dana od izdavača iz Moskve sam dobio ponudu da mi objavi knjigu na ruskom i srpskom. Već je isplanirao da u martu kad knjiga izađe napravi promociju u Moskvi i bar još jednom gradu u Rusiji. Po malo mi je sve to nestvarno – kao u pesmama…
Pomenuo si da si dugo godina živeo sam. Je li za tebe samoća – sloboda?
Ukoliko samoću prihvatiš kao blagodat u njoj ćeš lako prepoznati slobodu.
Samoća je sloboda u najčistijem značenju te reči.
Dugo sam živeo sam, skoro samotnjački, verujući da je to sloboda i ako mi je uvek bila prisutna misao da slobode nema ako nije i ekonomska sloboda.
Neko ko nema – zavisi od drugoga – a to već nije sloboda.
Кad nemaš ništa i malo je dosta, ali brzo dođe vreme kad nije dovoljno.
Кad prvi put poželiš ono što nemaš – počinje kraj sna o slobodi.
Previše se vezuješ za potrebe stomaka i sloboda počinje da gubi smisao.
Sloboda je beskraj prostranstva pred tobom i u tebi – misao koja te ka tom prostranstvu vuče i onda kada za večeru imaš samo tu jednu jedinu misao – misao o slobodi.
Da li se tako gubi misao o slobodi?
Čini mi se da ništa nije izgubljeno ako smo ga sačuvali u sećanju.
Vreme je samo trenutak koji sećanjem razvlačimo od prapočetka do večnosti i merimo ga prošlošću i budućnošću… Кao kad merimo iza i ispred – a ne uzimamo u obzir mesto na kom stojimo dok merimo.
Misao je taj trenurak i to mesto iz koga merimo i posmatramo svet. Ona je mera ovoga sveta. Mada je najčešće gubimo dok joj zapisujemo brojke i proračune na koje svodimo svetlost i njen put kroz vreme, dok je pretvaramo u reči, u pesmu koja se čuje s obe strane ogledala…
Misao je onaj trenurak kada prelazimo iz ovoga u onaj svet. Samo je ona ta koja nas može preneti. Ostalo je poezija koja iz vode pruža ruke… Кrhki mostić nad ponorom… Кamenčići koje za sobom ostavljaju Ivica i Marica…
A poezija je i kada nad praznim papirom, sa olovkom u zubima, dočekaš jutro, pa zgužvaš papir i baciš.
Tako su stradale šume i šume.
Strašan je to požar.
