Kada je Austorugarska napala Srbiju 1914. godine, Srbija je odgovorila žestoko i hrabro. Ipak, do 1915. godine pred njom se postavila samo jedna opcija – povlačenje.
Sa vojskom, Vladom i ostarelim kraljem Petrom bežao je i narod. Put je vodio preko nepristupačnih predela Albanije, a zima i hladnoća su se pobrinule da se povlačenje pretvori u golgotu u kojoj je stradao nezapamćen i nikada konačno utvrđen broj ljudi.
Bio je ovo jedinstven slučaj u istoriji! Cela Vlada, kralj, skoro cela vojska i ogroman broj civila – faktički jedna država se povukla sa svoje teritorije i nastanila na drugoj! Ipak, upravo to se dogodilo nakon albanske golgote –priča za Dnevno.rs istoričar Dobrica Jovičić.
Iako je posle toga malo ko verovao u srpski oporavak, ovo nije bio kraj! Vojska koja je dopremana na grčko ostrvo Krf iskoristila je vreme za odmor i oporavak i već od aprila 1916. godine polako je upućivana na ratište kod Soluna gde su se već nalazile francuske i britanske trupe.
Ironično, Solunski front je u Prvom svetskom ratu nastao kao pokušaj Saveznika da pomognu Srbiji u jesen 1915. Jedinice su došle prekasno i u nedovoljnom broju da spreče pad Srbije, a nakon toga ratište je smatrano sporednim i skoro nebitnim.
– Verovalo se da će rat bili odlučen na Zapadu i da će tamošnji pobednik biti i pobednik u Velikom ratu. Sa druge strane, Solunski front je nakon početnih borbi ostao prilično stabilan na delu od albanske granice do reke Strume – objašnjava Jovičić.
Tako je bilo sve do 1918. godine, dolaska američkih jedinica i velike savezničke ofanzive.
„Bežite živi, idu mrtvi!“
Na Solunskom frontu bile su okupljena velika Saveznička vojska. Bilo je i brojnijih i spremnijih jedinica, ali ne i motovisanijih od srpskih. Domovina je sanjana, o njoj se stalno pričalo, o Srbiji su pevane pesme… Kada je proboj konačno počeo, srpsku vojsku više niko nije mogao da zaustavi!
Ulazak SAD u Prvi svetski rat i dolazak američkih trupa na Solunski front mnogo doprineo uspešnom proboju. Ipak, izveštaji iz onog vremena govore o tome da su naši vojnici marširali po 17 sati dnevno i da su išli takvim tempom da ih je i konjica teško sustizala. To jeste možda preuveličano, ali dobro ilustruje želju Srba da što pre stignu do domovine u kojoj nisu bili tri godine –ističe Jovičić i dodaje da je upravo taj juriš i doveo do velikih stradanja naše vojske koju je, kada je jednom krenula, bilo teško kontrolisati.
Posle trodnevne ofanzive Prva i Druga srpska armija uz pomoć dve francuske divizije probile su Solunski front 17. septembra 1918. godine, a Nemci i Bugari bili su primorani da se povuku. Nakon nedelju dana trupe su prešle Vardar čime je put ka Srbiji otvoren.
Nakon proboja Solunskog fronta iz rata je izbačena vojska od 700.000 vojnika, a Nemačka je naredila opšte povlačenje. Car Vilhelm je, ogorčen, poslao telegram bugarskom caru: „62.000 srpskih vojnika odlučilo je rat. Sramota!”
Ostalo je zabeleženo da su bugarski vojnici, videvši srpske vojnike za koje su mislili da su gotovi još 1915. godine kako jurišaju, bacali oružje i bežali vičući kako „idu mrtvi“.
– Srbi su veoma brzo stigli do Niša i tek su tu naišli na veći otpor. Krajem septembra kapitulirala je Bugarska što je bio ogroman udarac za Centralne sile i svakako je ubrzalo kraj Prvog svetskog rata – kaže naš sagovornik.
U nezaustavljivom jurišu srpska vojska je ne žaleći živote i ne gledajući na gubitke, za 45 dana prešla oko 600 kilometara potiskujući neprijatelja i oslobađajući zemlju. Prvog dana novembra srpska zastava se ponovo zavijorila i u Beogradu.
Borbe su u I svetskom ratu okončane 11. novembra 1918. godine. Svet je u tom trenutku već slavio, a u godinama koje su usledile proučavana je strategija i davane zasluge mnogima. Ipak, verovatno najiskreniji komentar povodom Savezničke pobede bio je onaj koji je londonski „Mančester gardijan“ dao neposredno posle kraja Velikog rata: „Ma koliko bila velika uloga Francuza u pobedi, danas ceo svet misli na Srbiju”.
Izvor: dnevno.rs
