-Ti si u vezi na daljinu? Je l’ to vredi?
-A na koliko se viđate? Mislim, je l’ se viđate uopšte vi?
-Jesi sigurna da te ne vara?
-Jesi sigurna u sebe da nećeš da ga prevariš?
-Pa luda ženska glavo, treba još 10 tako dužih veza da imaš, kad ćeš da se ispucaš!
-Ne kapiram vam ja tu priču, to je nešto sada moderno. (!!!)
-To neće da potraje. Pazi šta ti kažem moja tetka je imala sestru, od njene tetke koja je imala prijateljicu, e pa njena ćerka, isto tako protraćila pola života, a lik je vukao za nos.
Retko kada mene brbljivu, čovek može da dovede do momenta gde ćutim i ne želim da odgovorim. Pitala bih stručnjake da mi kažu, jesam li ja u vezi sa daljinom ili sa osobom? I da se osećam zbunjeno kada mi pričaju o ispucavanju? Ne znam zašto u glavi imam sliku sebe kako udaram u bokserski džak, a ne kako menjam dečake. Možda je do mene, šta znam…
Razmišljala sam o pričama koje su nam sjebale psihu, svima nama, barem jednom i čemu su nas naučile. I da li su nas naučile?
Da li si skapirala kada treba da odeš? Da, ako se neki dečak prema tebi ponaša kao skot, da to ne radi, kao što prikazuju u onim glupavim serijama, zato što te voli, nego da to radi, zato što ti dovoljno ne voliš sebe. Neka je i prvo zaljubljivanje. Neka je i emocija jaka. Neka se i prvi put osećaš tako. Niko ne zaslužuje da ljubav, za koju si sposoban, troši na nekoga ko tu ljubav ne ume da ceni, već je pljuje.
Da ljudi koji te ne prihvate takvog kakav si, sa svim ranama koje imaš, već po njima kopaju, nisu prijatelji. Nisu ni drugari. Takvi padnu na rang poznanika kome si rekao mnogo ličnih stvari. Na „prijatelja“ na šugavom fejsu. Na „što se ti ne javiš nekada prvi“ osobu. I takvi ti ne trebaju.
Iz takvih priča se sklonimo po strani, tek onda kada nam u njima ostane pola duše. Kada taj dečak i te devojčice unište osećaj. Kada ti postane svejedno. Kada imaš veliku, zjapeću rupu u grudima. Ne postoji ništa što te vodi. Ravna linija po kojoj samo hodaš i nije ti bitno gde ideš i gde ćeš da završiš i da li ćeš da je pređeš i da li ćeš da padneš. U nekom momentu shvataš da si već u provaliji, da se sada samo bezdušno krećeš i da ni u čemu ne vidiš svrhu. To traje dugo. Ne možeš da kažeš tačno koliko, jer ti je vreme postalo nebitno. Sunce je izašlo i zašlo. To je sve što se menja. Ti ostaješ isti. Ostaješ sa prazninom u grudima.
Dok se tako krećeš u beskonačnom krugu sopstvene, prašnjave praznine, dok tako ne osećaš, dok si tako naviknut da ne osećaš, u jednom trenutku se nasmeješ. I iznenadiš se. Nije to bio kez jer moraš da se keziš, bio je onaj kez koji dolazi iz stomaka. Glasan i iskren. Šljaštav i šaren. Tvoj kez.
Tvoj kez koji se iskreno prepozna sa drugim kezom. U stomaku krene da te golica i srce kreće da drnda malo brže kada vidiš taj kez. I osetiš vatromet. I ringišpil. I tremu i nervozu.
Krećeš da osećaš.
Ni zbog koga nisi toliko srećan i toliko tužan.
Ni zbog koga nisi toliko besan i toliko smiren.
Ni zbog koga toliko ne osećaš. Vodi te ljubav, koja ne zna za kilometre.
Počneš vremenom da prepoznaješ vozove. Onaj što ima preterano išarane žute grafite, ide za Leskovac, ide domu, ide Bošku i Medi (psi, moja deca) a ne svraća u Niš, zaobilazi D. Onaj što ima pretežno zelene i crvene šare, svraća u Niš i to mu je poslednja stanica. Zeleno i crveno postaju tvoje boje. Zeleno i crveno znače da si sada udaljen svega pet sati, možda i šest, od najbezbednijeg zagrljaja, a ne više dve nedelje. Znaš o kakvom zagrljaju pričam? O zagrljaju koji te ne tera da ni o čemu drugom misliš osim o tom zagrljaju.
Ljubav nisu uspeli da opišu ni mnogo umniji ljudi od mene, ali ja tvrdim da ljubav može da stane u jednu plavu glavu na jednom ramenu. U toj plavoj glavi više ne postoji jurcanje misli na sve strane, više se ne razbija od traženja rešenja za svetske probleme, ne misli o tome kako da nađe način da ode na Island i da poseti Čile, ne razmišlja o poslednjoj pročitanoj rečenici…Tada je plava glava mirna i jedino što joj treba jeste to rame na koje savršeno staje. Znaš, kada se plava glava nađe u tom zagrljaju onda je sve manje ekstremno. Onda nije sve crno ili belo, nego se vide jasnije one nijanse između. Vidi se i siva, i možda se sve čini komplikovanim, ali se ne čini strašnim, jer si na bezbednom, u zagrljaju si.
I dokle god te kilometre prelaziš, a vozi te osećaj, daljina je stvar koja je iluzija, a ne veza.
Jebite se, manekeni!
Autorka: Nataša Elenkov
Izvor: Blacksheep.rs
