Kad malo bolje razmislim, odlično pitanje – kako sam? Kako SAM? Nelako – eto kako. Nije lako ni meni, ali ni nekoj ženskoj osobi koja bi da je sa mnom, a nije. Možda je sama, a možda sa nekim drugim – ali možda ni njoj nije lako. Možda bi joj sa mnom čak i u ovoj situaciji bilo mnogo bolje.
A koja je situacija? Pa, vrlo nezgodna. Ne bih sada o razlozima i uzrocima, ali eto…desila se pre par meseci i još traje…a oporavak teče, ali za moje navike sve to ide tempom nekog sporog puža koji nosi veliku kućicu, da ne kažem – breme.
I sve mu to dođe kao neka vrsta nadovezivanja na već neke prethodne situacije, možda čak i na ceo dosadašnji život…po etapama.
Prosto ne smem ni da pomislim da nije kraj. Sve se nadam kraju i početku. Kraju dosadašnjih, ne baš najlepših dešavanja, a početku jednog sasvim novog perioda u mom životu – srećnog.
Srećan ne znam da li bih mogao biti sam, ali znam da bih mogao biti srećan sa još nekim…i/ili još nečim. Što više sazrevam – to nekako verujem da više stvari zavise od nekog iznad mene, a manje od mene samog.
Uostalom, budućnost stiže. U godinama sam kada po prirodi stvari vreme nekako brže teče, tako da će ubrzo i doći do raspleta ili, daleko bilo, novog zapleta.
Navijam za rasplet, pa da ispletem od tog raspleta, njegovih niti – svoj novi, srećan život.
Oh, kako bi to bilo lepo…Lepo je verovati u to, a zamislite kako je tek divno kada bi se ostvarilo.
U stvari, nema potrebe da se zamarate i da zamišljate ili razmišljate o tome. Napisaću vam kako je kada se to desi.
