U vreme kada se veštačka inteligencija i automatizacija razvijaju tolikom brzinom da se ne zna koliko će i kakvih zanimanja kroz deceniju, dve preostati za ljude, a koliko i koja će preuzeti automati, sve češće se spominju dva nova koncepta u organizaciji rada: zagarantovani osnovni prihod i skraćivanje radnog vremena.
Neke razvijene zemlje već su počele da istražuju mogućnosti uvođenja ovih novina kao i njihove moguće efekte.
Istorijski trend – skraćenje
Svako ko danas radi puno osmočasovno radno vreme ili čak više, pet dana u nedelji ili možda šest, najverovatnije će reći da je siguran da bi skraćenje radnog vremena na šest sati ili radne nedelje na četiri radna dana bilo odlično kako za radnike, tako i za poslodavce.
Tako se bar čini na osnovu ličnog doživljaja i u teoriji. No, budući da takav sistem još uvek nije uveden u širokim razmerama i za duže vreme, teško je reći bi li to stvarno dobro funkcionisalo. Zato se ovo pitanje još istražuje, najviše u Švedskoj koja je predvodnik u nastojanju da pronađe i osigura optimalno humane, a ipak moguće uslove rada za svoje stanovništvo.
Na tu temu je prošle nedelje objavljena jedna zanimljiva analiza u “Nju sajentist”.
Zanimljivo je da je još 1930-ih britanski ekonomista Džon Menjard Kajns najavio da će radno vreme, s porastom standarda u bogatim zemljama, kroz stotinak godina pasti sa 60-ak i više na samo 15 radnih sati nedeljno. Pritom treba imati na umu da su francuski radnici pravo na 12-časovno dnevno radno vreme stekli tek nakon Februarske revolucije 1848. Konvencija o osmočasovnom dnevnom radnom vremenu dogovorena je tek 1919, a nju su do danas potpisale samo 52 zemlje.
Istorija pokazuje da skraćivanje radnog vremena ne mora nužno smanjiti produktivnost. Naime, uprkos skraćenju radne nedelje sa 60 na 40 sati čovečanstvo je danas produktivnije nego ikad. Takođe, britansko društvo nije ništa moćnije od nemačkog ili holandskog, iako Britanci rade duže. To posebno postaje očigledno kada se uporede razna svetska društva i radna vremena njihovih stanovnika.
Ideju o skraćivanju radnog vremena podržale su i neke ugledne svetske ekonomske organizacije poput Nju ekonomist fondejšen. To udruženje sa sedištem u Londonu počelo se još 2010. zalagati za postupan prelazak na 21-satnu radnu nedelju, a u prilog ideji dalo je 10 argumenata:
1) zemlje s kraćim radnim vremenom ispuštaju manje ugljen-dioksida
2) skraćivanje bi povećalo socijalnu jednakost, a smanjilo zavisnost rasta o zaduživanju
3) povećala bi se produktivnost, a smanjila sklonost bolestima i bolovanjima
4) ravnomernija podela radnih i slobodnih sati smanjila bi nezaposlenost
5) više slobodnog vremena smanjilo bi stres, a povećalo zadovoljstvo
6) smanjila bi se nejednakost u obavljanju neplaćenih poslova trenutno na štetu žena
7) smanjila bi se potreba za poslom dadilja, čime bi porastao kvalitet usluge
8) ljudi bi imali više vremena da se posvete porodici i prijateljima
9) prelazak u penziju mogao bi se ublažiti postupnim skraćenjem radnog vremena
10) ljudi bi se mogli aktivnije uključiti u politiku što bi ojačalo demokratiju
Iskustva i eksperimenti
Od Kejnsovih najava prošlo je gotovo 100 godina, ali kao što vidimo, one se još nisu ostvarile.
Ipak, o ideji se sve više priča, a sprovedeno je i više studija na tu temu. Nažalost, njihovi rezultati ne govore svi jednako nedvosmisleno u prilog skraćenju radnog vremena kako to izgleda u teoriji, barem ne u svim aspektima.
Neke studije sprovedene u Švedskoj pokazale su da manji broj radnih sati u nedelji ne rezultira nužno nižem rastu hormona stresa niti smanjenjem bolovanja. Ali neke duže, opsežnije studije dale su suprotne, pozitivne rezultate.
Jedna studija provedena u Švedskoj pre 10 godina na uzorku od 580 ljudi, više žena nego muškaraca, u trajanju od 18 meseci potvrdila je korisne učinke skraćenja. Ispitanici su bili podeljeni u dve grupe – jednu koja je radila punih osam sati i drugu koja je radila šest. Autori su zabeležili da je skraćenje radnog vremena za 25 odsto uz ista primanja povoljno delovalo na spavanje i odmorenost, kao i na nivoe stresa zaposlenih ne samo tokom radnih dana već i tokom slobodnih.
Studija nije dala jasne odgovore na pitanje je li produktivnost radnika porasla ili je pala. Deo problema leži u tome što je danas generalno govoreći mnogo teže oceniti produktivnost zaposlenih nego što je to bilo kada su oni uglavnom radili u fabrikama. Produktivnost u kancelarijskim poslovima, posebno ako se pokušava pratiti i u kvantitetu i kvalitetu, gotovo je nemoguće pravilno oceniti.
Naučnici su zato pokušali egzaktno izmeriti merljive koristi. Rezultati su bili razočaravajući za pobornike povećanja dokolice. Naime, skraćenje radnog vremena nije imalo merljive efekte na empirijske pokazatelje stresa kao što su nivoi lučenja hormona kortizola. Osim toga zaposleni nisu koristili manje bolovanja.
Ovakvi rezultati zaključili su slučaj za duži niz godina. Međutim, tema je ponovo otvorena u novije vreme.
Jedan eksperiment sproveden u domu za penzionere u Getenburgu, dovršen krajem 2016, dao je neku vrstu odgovora na pitanje odnosa učinkovitosti i skraćenja radnog vremena. U njemu je 68 medicinskih sestara i tehničara učestvovalo dve godine. Njima je radno vreme bilo skraćeno na šest sati, a plate su im pritom ostale iste. Rezultati su pokazali da su bili 20 posto zadovoljniji i zdraviji i da su uzimali 10 posto manje bolovanja. Takođe se pokazalo da se povećao kvalitet njihove brige za starije. Međutim, promena je značajno povećala troškove u lokalnoj blagajni. Grad je morao zaposliti 17 dodatnih medicinskih sestara.
– Skraćenje radnog vremena apsolutno je povezano s višim troškovima – rekao je Danijel Bernman, švedski političar leve provenijencije odgovoran za brigu o starijima.
– Previše je skupo sprovesti opšte skraćenje radnog vremena u neko dogledno vreme – dodao je.
Naravno, rezultat ne mora nužno biti isti za sva zanimanja. Za medicinske sestre i negovateljice od ključne je važnosti da uvek budu na raspolaganju ljudima o kojima brinu. Ako kraj njih nije jedna osoba, mora je zameniti druga. Neko ko radi na programiranju ili na dizajniranju automobila ne mora raditi na takav način.
Iz svega navedenog moguće je zaključiti da je skraćivanje radnog vremenaza istorijski trend i budućnost, ali čini se da će se ono dešavati sporije nego što je predviđeno, da će morati da se uskladi sa zanimanjima i da će u skorijoj budućnosti možda biti važnije omogućiti fleksibilnost u kreiranju radnog vremena nego ga drastično skraćivati.
S druge strane sa sve raširenijom automatizacijom možemo očekivati porast druge vrste stresa – sve manjeg repertoara stalnih i sigurnih poslova. Konačno, treba imati na umu da su mnogi zaposleni danas, uz svu savremenu tehnologiju, često dostupni i nakon službenog radnog vremena pa je njegovo trajanje teško precizno odrediti. Uz telefone i mejlove mnogi posao sa sobom nose kući, piše sajt Index.
Izvor: blic
