Rekao si da je sve mnogo lepše, dok ljudi ne znaju. Ne mogu nam ukrasti ono što imamo. Sve one mostove koje smo pretrčali, tako da nam srca zaigraju. Svi oni poljupci u Japanu, o kojima niko nije pisao. Svi oni pogledi, koje niko nije primećivao. Oni u kojima ja volim tebe i ti voliš mene, a ipak ćutimo. Svi oni zagrljaji u kojima dodirujem nestvarno i pretvaram u stvarnost. Svi oni svetovi u tvojim očima, u kojima zaboravljam da bih se mogla izgubiti. Tako, da i ne osetim da sam ih ikad doživela.
Vodiš me nekim bezimenim ulicama dok mirišeš na trešnjin cvet i „Zemlju izlazećeg sunca.“ Pogled ti se uvek zaustavi na jednospratnicama s potkrovljem, drvenom ogradom, napuštenom dvorištu s istrošenom stolicom, suvim cvećem i polomljenom šoljicom za čaj. Onda odlutaš na neka velika ratna ostrva, tragaš za netaknutom divljinom i zorom koja neće boleti.
Da li me voliš? – upitala sam.
Ne znam, ali te osećam.
