Da i kamen zaplače od tuge! Čeka vlasnika koji se neće vratiti!

Da i kamen zaplače od tuge! 😭 (Vranje)
(FOTO) Spasen i privremeno zbrinut!

Kada sam bio mali odvojili su me od mame neki ljudi i pričali kako sam sladak, dobro je što sam mužjak i što ću im čuvati dvorište.
Odveli su me kod njih na selu, vezali lancem, dali mi vodu i stari hleb. Grickao sam koricu hleba lagano jer su mi zubići tek rasli.
Radovao sam se svaki put kada mi jednom nedeljno daju što im ostane od ručka, ali opet hleb.
Njihova mala deca u pocetku su me gnjavila po rukama, vukla me onim lancem po dvorištu i skakala po meni, bolelo me je, ali nisam imao izbora da se branim. 😫
Napunio sam godinu dana, čovek koji me je odvojio od mame poveo me je sa sobom da mu čuvam krave dok pasu.
Kad god mi se neka od njih približi bežao sam jer me je bilo strah da me ne povredi.
Jednog dana dok su sedeli u svom dvorištu, a ja vezan posmatrao ih, čuo sam da nisam dovoljno dobar, ne umem da lajem, nisam agresivan i ne trebam im takav kao čuvar. Deca su uzvikivala: „Tata, hoćemo nekog rasnog psa, necemo ovog nije lep,a i dosadio nam je!“ 😩
Srce mi se steglo u grudima, osećao sam sve veću odbojnost prema meni, ljudi koji su me još kao mališu uzeli i tepali mi kako sam sladak i lep, kako ću biti njihov verni prijatelj.
Sakrio sam se u kućicu, pognuo glavu i sklupčao, oči su mi bile pune suza, samo što nisam hteo da pokažem svoju slabost.
Prišao mi je vlasnik kome sam verovao, kome sam pružio svu ljubav i nežnost, kakvu samo mi životinje možemo pružiti, rekao mi je :“Ajde polazi, idemo malo u šetnju…“
Pomislio sam u sebi da me je opet zavoleo, da stvarno želi da me prošeta i bio sam presrećan. Skakutao sam sam od radosti, lizao mu dlanove, mahao repom i pružio mu šapu kao što to rade samo iskrena i prava bića, puna ljubavi i osećanja.
Stavio me je u auto i krenuli smo u nekom, meni nepoznatom, pravcu.
Zastao je odjednom na raskrsnici, otvorio vrata svog auta i rekao mi :“Izađi, ajde brzo, budi dobar i čekaj tu“. Pogledao sam iza sebe, ima neki restoran gde sam se sklonio kod stepenista da čekam dok ne dođe po mene. Prolazili su ljudi, neki su čak i kamenčiće bacali kako bih se sklonio, majke sa decom govorile su :“Jao, beži ovamo skloni se, vidiš džukele na sve strane, pazi moze da te ugrize“. Nisu znali da ja čekam svog gazdu i da neću nikog povrediti.😭😢😞
Prošlo je tri dana, čekam i čekaću, ne znam sam da se vratim kući, napolju vrelo, nema nigde hlada, nema vode, a ni hrane, našao sam samo jednu staru koru hleba kako bih preživeo.
U onoj gomili ljudi gledao sam izbezumljeno, preplašeno i tužno i u svakom od njih tražio svog vlasnika koji me je tu ostavio na raskrsnici ispred restorana. 🐕🐾😪😔
Počeo sam da gubim nadu, tri dana trajala su kao čitava večnost.
Nekoliko puta je jedan mladic koji je šetao svoje pse pokušavao da mi priđe, nisam znao sta hoće, mislio sam da želi da me povredi pa sam se sklanjao i bežao na nekoliko metara od njega. Ostavljao mi je granulice i vodu, granule koje do sada nikada za godinu dana probao nisam. Mmmm, baš je ukusno, hvala mu, a tek voda – to mi je najviše trebalo jer sam iscrpljen i nemam snage.

Nedelja 23. jul, jutro 7h, spavao sam dok mi nije prišao isti onaj mladić i rekao mi : „Dušo, mili, dođi da se pomazimo, imam nesto za tebe“. Nisam mu verovao odmah jer sam se bojao tih reči koje su me na kraju izneverile. Seo je pored mene na metar dalje, poneo kesu sa činijom granula i vode.🤔
Dozvolio sam mu da me pomazi po glavi, ali još uvek sa nepoverenjem. Pojeo sam granule i popio dosta tečnosti, a zatim se vratio na isto mesto gde sam spavao tri dana. 🐕

Pala je noć, ispred restorana se stvorila gužva kakavu do sada nisam video. Mislio sam da je među njima i moj vlasnik, moj prijatelj koji me je ostavio i rekao da ga čekam…Nije ga bilo.
Rekli su mi da se pomerim odatle, dobacujuci mi „Mrš bre, džukelo, sklanjaj se, mrš da te ne vidim!!!“ 😔
Dok sam se kretao ulicom, svirali su mi da se pomerim, nisam znao ni gde idem, ni gde da se sklonim, znam samo da polako padam jer sam iznemogao.
Onaj isti mladić koji mi je dao vodu i granulice video me je nasred ulice kako idem i rekao mi:“Čekaj dušo, gde si krenuo, dođi ovamo, ja sam tvoj prijatelj“. Zatim me je pomazio po glavi, sklonio na trotoar i odveo svojoj kući.😋 😍

Dobio sam granulice, ovog puta neke šarene, vodu i jogurtić. Mazio me je i držao u svom narucču govoreći mi:“Ne brini, ja sam uz tebe, neće te niko povrediti“. Tek tada sam mu poverovao i pružio šapicu kao svom prethodnom gazdi koji me je ostavio.

Mladić koji me je uzeo i doveo kod sebe rekao mi je da se taj čovek neće vratiti, bajke su nestvarne, ali se želje i snovi ponekad ostvare, samo ako verujemo u njih. 🐶
Opet sam se vratio u onu bajku koja je, kažu nestvarna, ali se uvek završava srećnim krajem 😊😘
Sklonio me je sa ulice i obećao da će mi naći dobar dom.
Moja nada, vera i ljubav, moj život ponovo se rađa i ima novi smisao. Hvala Bogu, hvala anđelima koji postoje među gomili zlih i pokvarenih duša. 😇 🐾

Ne umem da govorim, ali umem da svačije srce otopim, da svaki kamen rasplačem, da svačiji bol ublažim i usrećim druge, ako već nisam mogao sebe. 💖❤️💞💝