„Cvet moje tajne“ je apsolutna poslastica među delima koja tretiraju ovu tematiku i drugačiji film od onih na koje smo navikli, kada je Almodovar u pitanju. Daleko od toga da on nema sličnosti sa ostalim njegovim filmovima, ali atmosfera je svakako neobičnija, intimnija u pogledu slikanja emotivnog kraha jedne žene, koja se bori sa svojim manama, ali i vrlinama, strahovima, patnjom, (lažnom) stamenošću, bolom. Opet, uzrok njenih problema je muškarac. Mada ako bolje razmislimo, svaka od njegovih heroina koja pati zbog muškarca, na kraju shvati da je patila zbog svojih slabosti, grešaka i strahova, pa menja svoj stav. Tada počinje novo poglavlje u njenom životu i tu se priča završava. U ovom filmu, heroina je Leo (Marisa Paredes) – književnica koji piše pod pseudonimom, rastavljajući emotivne nivoe svog duha na osetljive delove koji se prožimaju među koricama ljubavnih romana. Ipak, ona želi da piše o bolu i životu. Stvarnosti. Stvarnosti koja je lišena romantike, a svesnija promašaja i grehova. Madrid koji ovoga puta slika Almodovar je drugačiji od Madrida na koji smo navikli. Ovaj je prožet životom samo jedne žene i on diše kao ta žena. Stavlja je u centar. Oko nje su porodica, prijatelji i suprug. Ipak, koliko je ona njima zaista važna, otkriva se kroz psihološki presek odnosa. Žena koja žudi za suprugom, u kog je ludo zaljubljena, ne može da ugasi žeđ, dok god je on daleko. Međutim, ne može to da učini ni kada je on tu. Dva sveta koja ne pripadaju više jedan drugom, ne mogu biti ni vatra ni žar, kao jedno. Uloge tumače: Marisa Paredes, Huan Ećanove, Karme Elijas, Rosi de Palma, Čus Lampreave, Kiti Manver, Hoakin Kortes i drugi.
U svom radu, Leo prisvaja dva pseudonima. Jedan je Amanda Gris – autorka ljubavnih romana, a drugi je Pas Sufrategi (ime Almodovarove saradnice, koja je između ostalog, radila i na ovom filmu. Supruga je reditelja Santjaga Tabernera), kolumnistkinja i književni kritičar u časopisu “El Pais”. Oba pseudonima opravdana su Leokadijinom životnom situacijom i položajem ranjive žene čija je sudbina svedena na odluke muškaraca sa kojima je povezana. Stvaranjem novog identiteta, ona beži od stvarnosti. Svrha novonastalog alter ega je kritika prethodnog, dakle fikcije koju je Amanda stvorila, prividno idealizujući život koji je daleko od trivijalnosti. Almodovarova poetika se u ovom delu, sažima oko urbanog otelovljena tragedije u liku žene koja nije svesna snage koju poseduje. Ipak, sama je sebi lek.
“Dvostruki identitet (realizovan uzimanjem pseudonima) glavnih protagonista u Almodovarovim filmovima može se povezati sa konceptom performativnosti i tvrdnjama da je identitet nestabilan i podložan subjektivnom individualnom odabiru njegove “izvedbe“. Taj odabir dvostrukih identiteta često je uzrokovan okolnostima u kojima se likovi nalaze (beg od neprijatelja, karijera, ljubavni zapleti, beg od prošlosti), no ponekad predstavlja celi “novi svet“ ili život koji su stvorili. Takve su odluke o promeni imena ili korišćenju pseudonima često obeležene i promenom spoljašnjeg izgleda ili prerušavanjem, čime se čini da je Almodovar u narativnu strukturu filmova zapravo uveo sasvim novi lik. Mogućnost da se identitet promeni bilo prerušavanjem ili drugim imenom, zapravo dokazuje teorijske tvrdnje da subjekti nisu vezani za isključivo jedan identitet, već ih mogu prisvojiti mnogo više. “
Interesantan je koncept flamenko performansa majke i sina, koji je pun života. Taj deo priče je kao grana koja daje stablu lepotu, iako je mala. Da li je bitno što joj je ukradena priča i prodata kao scenario filma koji je najavljen kao blokbaster Bigasa Lune? Da li je zaista važno što joj nestaje nakit, a što je ona, s druge strane sklona amneziji i uzima fosfor? Možda bi u drugačijim okolnostima, odgovor na ovo pitanje bio potvrdan. Ipak, nešto drugo se događa u svesti kreativne, ranjive i nesigurne žene. Postoji deo radnje filma koji se odigrava na selu, kada ona odlazi sa majkom. Takvo selo Almodovar vizuelizuje u filmu “Vrati se”, s tim što ono u tom filmu ima veći značaj. Ipak, i ovde miriše na La Manču. Raskoš prirode i mentalitetsku okovanost. Tamo, ona više nije ni Amanda, ni Pas. Ona je samo Leokadija. Prija joj daljina Madrida. Kompletan odnos sa majkom i sestrom, koje komično portretišu fantastične glumice, Čus Lampreave i Rosi de Palma, je interesantan, na trenutke distanciran, a u isto vreme, pun ljubavi. Čus i Rosi stvaraju prijatnu, toplu atmosferu u filmu, svojim slatkim prepirkama, koje se uvek završe lepo, kao što i nalaže priroda odnosa majke i kćerke. Obe izgledaju neobično i zapravo su sličnije su nego što misle, iako majka konstantno ponavlja da je Rosa podseća na njenu ludu sestru Petru zbog iskolačenih očiju i manira. U takvim scenama ima svih nas, jer je uzeo iz naše okoline ono što čini okosnicu veza koje uspostavljamo i obrazaca koje pratimo, gradimo i prepoznajemo.
Evocirajući važne scene, odnosno njihov sadržaj, prisetimo se da je u jednom trenutku, kada Amanda razgovara sa izdavačem, Alisijom, pomenuta njena nova priča u kojoj kćerka ubija oca koji je pokušao da je siluje, a zatim ga majka stavlja u zamrzivač restorana komšije koji joj je ostavio ključeve. Jasno je da je iz te priče nastao film “Vrati se”, čija je fabula upravo takva. Almodovar anticipira, daje nagoveštaje u svojim delima. Naravno, i u ovom filmu pravi omaž Hičkoku. Konkretno, filmu “Psiho”. Govorimo o sceni kada obučena, mokra Leo, pomalja glavu iz kade, a zatim čujemo vrisak na televiziji. Rediteljska rešenja su briljantna na svim nivoima. Ona podržavaju podtekst i ideje koje se vanvremenski nižu oko drame u ljubavnom, a samim tim duboko ličnom i društvenom životu Leo.
U dijaloškoj raspravi sa suprugom, koji je došao iz Brisela, imun na sve što ona kao žena jeste, otkidaju se latice “cveta njene tajne”.
– Rat se ponovo rasplamsava.
– To je ono što ti kažeš!
– Leo, ne ponašaj se kao dete. Ja sam vojnik, zar moram da ti objašnjavam moje dužnosti?
-Takođe si i moj muž! (…) Ne možeš me ostaviti da trunem čekajući te! Tvoja putovanja važnija su od svega drugog.
– Trudim se da spasim živote mnogih ljudi!
– Zašto ne spasiš moj život?
– Leo, govorim o nedužnim ljudima, koji nemaju šta da jedu, koji ubijaju zbog kore hleba, koji nemaju struju, lekove…Koji nemaju nadu.
– Pričaš o meni.
– Tvoja sebičnost prevazilazi sve granice! Možeš li bar na trenutak da prestaneš da misliš samo
na sebe?
– Pridružio si se mirovnim snagama da bi pobegao od rata koji ti i ja imamo ovde. Jedina žrtva tog rata sam ja…Kada bih samo mogla da te mrzim zauvek, našla bih snage da nastavim sa životom! (…) Pre nego što odeš, reci mi na čemu smo.
– Ne znam.
– Ti bi trebalo da si tručnjak za sukobe.
– Da, ali nijedan rat ne može da se uporedi s tobom.
