Danas je DIVAN dan, baš kao i svaki drugi koji dočekamo.
Danas sam ponovo vozila bicikl posle SEDAM meseci.
Nije me u tome sprečila zima, već nešto mnogo moćnije.
To je bilo ono kad ne smete da zaspite jer se plašite da se ujutru ne probudite,
to je bilo ono kad ne verujete da to Vama može da se desi,
kad razmišljate šta još želite da uradite, a ne znate da li ćete moći,
to je ono kad čekate, i smejete se jer Vam se plače,
to je kad NE MOŽETE NIŠTA, ni da KORAČATE, ni da uradite bilo koji sitan posao, kad ne možete da ponesete kesu sa 100gr namirnica, kad Vas obično pričanje zamori, pa morate satima, danima da ćutite.
To je ono kad toliko dugo traje da počinjete da sumnjate da će Vam ikad biti bolje.
To je ono kad Vam bolest uzme 7 meseci života, a Vi ste zahvalni što Vam nije uzela ceo život.
Želim Vam da nikad to ne osetite; bolje mi verujte na reč.
To je ono kad počinjete da volite svoje bolesti jer Vas nauče važnim stvarima – da NIKAD NIŠTA NE UZIMATE ZDRAVO ZA GOTOVO. I obična vožnja bicikla može biti privilegija.
Upravo ono što radimo svakog dana, one obične stvari tako su veliki poklon da je lepo zahvaliti se životu na tome.
Čuvajte SEBE i svoj ŽIVOT i VOLITE GA
