„ Ljubav koja prevazilazi vreme je više od ljubavi. Ona ne zavisi od vremena, mesta. “ Ona je u nama. Kompas koji nas vodi. Usmerava. Da, kompas ume da se pokvari, ali da li to znači da smo izgubljeni ?
Šta ako je strah jači od ljubavi – upitao bi me.
- Ako veruješ u ljubav, postaješ slobodan.
- Hoćeš li me naučiti da verujem ?
- Pokušaću.
Za početak pruži mi ruku. Uhvati me čvrsto. Izgovori naglas molitvu tebi znanu i zaćuti.
- Jesi li sigurna ?
Naravno. Misliš li da je lako pružiti ruku, bez razmišljanja. Samo zato jer sam ti ja to rekla da učiniš. Čvrsto je stisnuti i izgovarati naglas svoju najdublju tajnu. Molitvu. I nakon nje, zaćutati. Ne zaboravi, ćutiš samo onda kada znaš da će te razumeti. Kada veruješ.
- Da li je teško ćutati ?
- Postoje trenuci kada je potrebno da i nama drugi veruju. Onda kad pomislimo da smo izgubljeni. I da nas je vera napustila.
- Kada si počela da veruješ ?
- Baš onda kada nisam imala ništa da izgubim. Kada je vera bila jedino što mi je ostalo.
Pogledaj me. Pažljivo. Ne dopuštam to svakome.
- Da li to znači da se i ti plašiš ?
- Ne, to samo znači da verujem, tek kad zaćutimo.
