Postoji jedan deo Beograda poznat po dvorištima, golubovima i golubarima, lipama, kafanama, boemima, zanatlijama, pesnicima i umetnicima svakakvih vrsta, pijaci, ženama i ljubavi. Svakodnevno menja svoj izgled ostavljajući veoma malo od svoje prošlosti generacijama koje dolaze. Kažu da su njihove petlove budili kovači koji su najavljivali dolazak piljara na pijac. Kažu da su najlepše melodije Beogradskih pesama nastale baš u tom čuvenom kraju, na Čuburi. Najlepše ga je opevao u svojoj poemi Slobodan Marković alijas Libero Markoni:
Mi, ljudi, Čuburci,
rodoljubi, đaci, i suludi igrači
DOMINA, MUNTE I RATA
ispravljamo svoje vratove kad grune proleće.
Gde odoše ti klovnovi Čubure,
koji su samo mislili na karanfile, na muziku i na Otadžbinu!
Malena moja Čuburo, zelena zemljo,
raspevana krajino, na bregu! Diši!
Ostani bar još malo, dok živim.
Još koji dan sivi. Još koji dan blagi.
Ostani da te vidim pod nebom majskim
kad sviću devojke nove i za mene i za tebe!
…………………………..
Pretražujući arhiv nailazim na Svetu Milutinovića novinara lista „Vreme“ koji 1939, godine piše i objavljuje da je ovaj deo grada nekada bila pusta poljana na koju se 1880. godine doselila grupa Roma sa Dorćola. U to vreme, tamo se nalazilo samo nekoliko Srpskih kuća. Srbi su se bavili zemljoradnjom, a Romi su, uz obradu njiva, prihode dopunjavali sviranjem i gatanjem. Život i jednih i drugih u tom bezimenom naselju bio je udoban. Jedino što im je nedostajalo bila je pijaća voda. Nigde nije bilo česme, a voda u Čuburskom potoku, koji je još tekao ispod Krševite ćuprije, bila je više mutna nego bistra.
Bilo je na Čuburi tad i nekoliko kuća naseljenih Srbima koji prihvatiše Rome i tako zajedno sa njima izgradiše čitav kraj. Nekada periferija, danas jedna od centralnih gradskih opština pretrpela je najveće urbanističke izmene od svih ostalih. Nekadašnje ambijentalne celine poznate po dvorištima su počev od 1958, godine i tadašnjeg Zakona o eksproprijaciji gradskog zemljišta rušene i pretvarane u stambene četvrti. Ostalo je veoma malo ali dovoljno da i danas bude prepoznatljiva i svoja.
Jedna od legendi kaže da je na početku nekadašnje Prištinske ulice, današnje Cara Nikolaja ispod velikog duda, preko puta kafane koje od davno nema nalazio širok a plitak bunar iz koga je izvirala voda. Na Turskom jeziku takav bunar se zvao Čubura po kome čitav kraj dobio ime.
Čuveni Čuburski potok je tekao današnjom ulicom Južni Bulevar sve do današnjeg Sajma kraj koga se ulivao u Savu.
Ja sam jedan od mnogih zaljubljenika u Čuburu. Šetam, mirišem, sedim pod lipama i uživam u njenim kafanama. Osećam duh koji pleni i uživam. Nekoliko pesama sam napisao baš na Čuburi motivasan i zaljubljen. Predlažem i Vama čak i ako niste sa Čubure da je pohodite i uživate. Možda sretnete jednu od Princeza a možda se i zaljubite dopuštajući srcu da voli još više………………………
Ako Vam se dopadne Vi je fotografišite, slikajte, opišite ili opevajte jer je svakog dana ima sve manje i manje………..
Miroslav Lj Ranković
