Crtež je sloboda i potreba – Natalija Stamenković

Kada si počela da istražuješ crtež? Sećaš li se šta si prvo nacrtala u detinjstvu? Šta za tebe predstavlja crtež?

Ne mogu navesti tačan trenutak u životu kada sam počela sa istraživanjem crteža, jer me to prati celog života, od kad znam za sebe, ja crtam. Vremenom se istraživanje sve više razvijalo, počela sam da razumem šta radim i kakvo zadovoljstvo u meni budi crtanje, pa me je to teralo na dalji rad. Tako da tačna prekretnica i početak mog prvog istraživanja, ne postoji, to se spontano razvijalo još od malih nogu. Imam kod kuće brdo crteža, koje je na svu sreću sačuvala moja majka, još iz perioda kada sam imala imala tri, četiri godine. Tako da se zbog toga jasno i sećam određenih radova iz vrtića. Nisu to bili radovi koji se razlikuju od druge dece, to su klasični crteži u tim fazama razvoja. Tek u prvom razredu osnovne škole je počeo da se primećuje talenat i veće interesovanje za crtanje nego kod druge dece. Do tada sam bila školski primer radoznalog deteta koje šara po zidovima i ne zna za ivicu papira. Rado i često volim da gledam crteže iz tog perioda. Mnoge stvari o detetu se primećuju na osnovu njegovog stvaralaštva, pa se time roditelji i vaspitači trebaju ozbiljno baviti. Osim toga, neizbežni su i osmesi na licu.

Crtež je potreba koju prosto moraš da izbaciš iz sebe. Svi ljudi na ovom svetu imaju osnovne fiziološke potrebe, ali srećni su oni koji medju njima mogu da ubroje i potrebu za stvaranjem, koja je ni manje ni više u jednakom rangu sa svim ostalim potrebama. Volela bih da umem drugačije to da objasnim. Ali bih jos više volela da pružim ljudima osećaj potrebe za crtanjem, a onda i osećaj nakon završenog dobrog rada. Crtež je i način razmišljanja umetnika, pokazuje njegove sobine, temperament, beleži njegove misli, pruža mu neizmerno zadovoljstvo.. Lista je predugačka, ali i potpuno beznačajna osobi koja nije u stanju da to razume. Crtanje ili jeste ili nije deo tebe. Pored svega toga, crtež je i osnovno polazište za koje god stvaranje, bilo da je u pitanju slika, skulptura, arhitektura, mozaik, dizajn, šta god, crtanje je uvek tu. Zato, crtajte ljudi, šta god, kad god, jako je interesantno.

 

Ko je od starijh majstora najviše uticao na razvoj tvog crteža? Ko je od filozofa zaslužan za tvoje opredeljenje? Sa kojim teškoćama se susrećeš tokom crtanja, koliko dugo traje proces crtanja?

Ne mogu da navedem jednog majstora koji je izvršio najveći uticaj. To je preplet informacija iz istorije umetnosti, koje polako određuju i definišu tvoj stav o tome šta ti se više ili manje dopada i zbog čega. Trenutno mi je najbliži realizam i ugled na stare majstore renesansnog i baroknog perioda. Takodje, vrsni umetnici koji ne pripadaju tom periodu, poput Luciana Freuda, mi ostavljaju izuzetno snažan utisak, tako da neretko volim da radim kopije njihovih radova, osim toga što je dobra vežba, jako je i zanimljivo.

Niko od filozofa nije bio zaslužan za moje opredeljenje. Znala sam šta želim još u osnovnoj školi. Htela sam da upišem srednju umetničku školu, ali sam ipak odlučila da je pametnije da upišem gimnaziju, zbog opšteg znanja, i možda mi se u nekom trenutku sazrevanja promeni i mišljenje. Međutim, mišljenje se nije promenilo, upisala sam, nakon gimnazije, slikarstvo. Nisam razmišljala ni u jednom trenutku o tome hoću li moći da živim od toga, hoće li mi to doneti novca, kako ću uspeti u tim vodama. Jedina filozofija mi je bila “upisaću ono što volim i ono što mi najbolje ide.” Ovo što posedujem je nešto što niko ne može da mi oduzme, samim tim je moje bogatstvo puno veće od bilo kakvog materijalnog bogatstva.
Stalno se rađaju nove prepreke u crtanju, jer još uvek učim i učiću još duuugo dugo. Mislim da tako i treba da bude. Dobra stvar je što brzo napredujem, brzo učim, prihvatam kritike i ispravljam greške. Jako sam samokritična, ali u ovolikoj meri to možda i nije najbolja stvar. Tako da gotovo nikada nisam zadovoljna svojim crtežima i oko toga se često nerviram. Greške koje vidim u novonastalom crtežu, odmah korigujem u drugom i tako iznova i iznova, pa se nadam i idem ka tome da ću jednom postići željeni cilj i efekat na crtežu. Sam proces rada zavisi, naravno, kako od tehnike kojom radim tako i od formata na kom radim. Neki put u jednom danu uradim više crteža, a neki put samo jedan. Najvažnija je istrajnost i konstantni rad.

Šta nam govori poetika tvojih radova? Otkud potreba da akt vizuelizuješ u hladnim tonovima? Naslućuje si efekat providnosti? Da li je to zbog što je telo samo po sebi prolazno?

Sada sam u periodu kada najviše učim i najviše istražujem. Volim da eksperimentišem i na taj način tražim ono što meni najviše odgovara i ono što je najbliže mom senzibilitetu. Moja poetika je u fazi istraživanja još uvek. Polako će se izkristalizovati moje stvaranje vremenom. Jedina stvar u kojoj ću sigurno ostati dosledna jeste prikaz čoveka, njegovog portreta i anatomije. To je nešto što mene najviše privlači i nešto što mi je najbliže. Predstavlja mi veliki izazov, pa je tako i osećaj stvaranja izvanredan. Akt istražujem već tri godine. U početku su to bile klasične studije na velikim formatima, rađene ugljenom u kredama. Kasnije na časovima anatomije želja za crtanjem akta se još više povećavala i navodila na dalja istraživanja. Postepeno sam razvijala priču o anatomiji i torzou, počela sam od crtanja poznatih skulptura u crvenoj boji, a sada sam presla na ljudsko telo u plavoj boji. Razlog za odabir takve boje i tona nemam. Ideja za to je došla potpuno spontano, samo sam nekako razvijala priču dalje. Ovi formati su jako mali, 26x18cm, tako da ću uskoro početi na puno većim formatima da crtam torzoe i nastavim sa daljim istraživanjem. Odabir boje će, verujem, doći sam od sebe, kako me bude poneo trenutak.

Jako mi je drago da vas je moj crtež naveo na takvo razmišljanje i razmatranje. Iskreno, o tome nisam mislila, samo sam crtala u želji da prikažem što bolje umem ono šta vidim. Jako je lepo da ljudi vrše svoju interpretaciju onoga što vide, čak i kada umetnik ima potpuno drugu ideju. Još uvek osećam da nisam dovoljno spremna za davanje dubokog smisla mojim crtežima i slikama, jer sam student i ima još dosta toga što treba da naučim. Držim se klasičnog slikarstva, dok ne savladam sve što treba da savladam, a biće vremena za duboku priču i smisao u mom radu.

Koju seriju crteža bi izdojila kao tebi značajnu i zbog čega? Učestvovala si preko dvadest zajedničkih izložbi, od kojih su većina humanitarnog karaktera. kakav je osećaj biti u umnetničkoj zajednici koja ima i ovaj humanitarni cilj? Da li si član likovnih udruženja?

Radim trenutno dve serije, ali sigurno bih na prvom mestu izvodjila aktove, jer sam njima posvetila mozda najviše vremena. A zatim bih i seriju portreta izvodjila, koje radim na različitim formatima, počev od formata veličine dlana, do stvarno velikih. Imam još puno ideja za obe serije crteža, tako da je preda mnom jedan izuzetno plodan i nadahnut period. Akt i portret odvojeni, zajedno čine jednu veliku i znacajnu celinu. To je za mene prosto nepresušni izvor informacija, koji želim da prikažem na što više različitih načina, a ipak skroz blisko mom senzibilitetu.

Moja izlagačka biografija tek treba da se pokrene. Većina tih izložbi je bila vezana za fakultet i za projekte na fakultetu koji su se slali van. Neke od izložbi jesu bile humanitarnog karaktera. Mislim da je to odličan način za pružanje bilo kakve vrste pomoći. Sam osećaj toga da će tvoj rad nekog usrećiti i pomoći mu, znate i sami da je neopisiv. Moje mišljenje je da treba još puno organizacija da se pokrene, još puno kulturnih projekata, koji mogu kako nekom pomoći, tako i zabaviti i oplemeniti druge ljude. Mislim da je mladima potrebna veća motivacija, kako za stvaranje, tako i za izlaganje. Ja se duboko uzdam u sebe i ljude koji su voljni za bilo kakav umetnički pokret, zajedno možemo puno toga da promenimo na bolje. Ovaj period korone, vreme koje nam je pruženo, će izroditi, verujem, nova razmišljanja, puno novih ideja i veliko nadahnuće, tako da se istinski radujem predstojećem periodu.