Jebem li ti familiju, Bole…znao sam da si to ti!
– Tiosav, Crni Gruja
E ovako se radi nastavak!
Kada je pre nekoliko godina izašao prvi album „Družine Dardaneli,“ mišljenja – uključujući i moje – bejaše podeljena kao razdeljak na glavi slabo adekvatnog folk pevača. Maltene je na svaki kvalitet iskočio po jedan nedostatak, što u priči, što u crtežu. Daleko od toga da je bio loš, ali ono…moglo je bolje.
I naravno, Pavle i Dragan su poslušali, i 2016. godine je došao nastavak u formi drugog albuma, podnaslovljenog „Zločin na svetskoj izložbi.“ Rađen je i reprint prvog izdanja, u luksuznom…ili u najmanju ruku lepšem tvrdom povezu, te su zajendo krasili festivale i striparnice, ulivajući narodu koji ga je čitao nadu da će biti i trećeg, da je serijal živ, umro nije. A upravo ovakav nastavak je bio potreban.
Svi likovi se vraćaju…sem Katića, koji se popaljeno miče sa pozornice živih. Svako od članova družbe potom odlazi na Orijent ekspres (koji ovde nije voz; samo ću toliko da kažem) iz Pariza za Istanbul, i naravno, kako to inače i biva, usput se izdešava toliko toga da je nemoguće sumirati sve u jednoj rečenici.
Pre no što se bacimo na detaljniju spiku o stripu, valja istaći iduće – i ovaj strip ima propratnog tekstualnog materijala, i ovaj strip ima novih likova, i ovaj strip je sastavljen iz kraćih „epizoda“, itd. Ovo kažem jerbo je najmanja interesantna stavka oko „Zločina“, a monumentalno je interesantna sama po sebi.
Dakle, šta nam nudi nastavak Zelićeve i Paunovićeve priče? Pa, nudi nam, konačno, rast i razvoj likova. Što mu dođe nepisano pravilo kod medija u više delova. Prvi predstavlja likove i uvede malo konflikta da se likovi ili zavole ili zamrze, a ostavlja dovoljno prostora za nastavak. Drugi deo je taj koji definiše svet i uvodi opasnije elemente (nažalost, treći deo je onaj gde obično autori zaseru nešto; „Ratovi zvezda“ su dobar primer toga, kao i „Kum“). Samo po tom osnovu ovaj strip nadmašuje svog prethodnika, a drugih osnova ima još.
No, razvoj likova. Nemoguće je ne voleti bromansu Hajduka Stanka i Karađoza. Obojica svojevremeno rmpalije, i više nego zanimljivi su kada popiju ili kada se šegače. Savršen kontrateg njima je tunjavi Vronski, čija soy-boy persona ovde dolazi do izražaja. On, kao takav, sitan miran i nikaki, u kontrastu sa živahnom i visprenom Koštanom i prethodnom dvojicom bilmeza vodi do dosta manjih, prirodnijih konflikta u priči. Paradoksalno, Sava nije preterano iskakao u ovom stripu, sem redovnih razgovora sa jazavcem. I dalje spektakularno izgleda kada čereči gamad, pogotovo u borbi sa likom o kome ću za par paragrafa reći par reči više, ali je malko u pozadini zbog harizme drugih likova. Da, ovo uključuje i sirotog Švejka.
Htedoh da sada pređem na nove likove, ali moram nakratko da zastanem i pomenem možda najdraži mi deo u stripu, a to je razgovor Družine u Orijent Ekspresu. Svako ima svog razloga da poštuje rahmetli-Katića: Stanko je nakon krvave borbe „vraćen u život“ sa misijom da radi za Katića. Karađoza je izdala imperija dok je upravljao zatvorom, te ga je diminutivni činovničić oslobodio. Koštana je propisno ubila čoveka nakon što joj je isti propisno ispipao grudi, i zatočena nije mogla da se začudi da je lepo odeveni čovek došao da je oslobodi. A Vronski? Pa, ima jedan poznati video na YouTube-u, čiji je autor Tomska, gde se pojavljuje jedan klinja koji, pre nego što zažali odluku, monotono kaže „I like trains.“ Volim vozove. Vronski ne voli vozove.
Nažalost, Savinu i jazavčevu priču ne čujemo. Savinu zato što je manje-više već rečena, a jazavčevu jer ne ume da priča.
OK, novi likovi! Prvo brkati Jagodinac, kojeg je pokojni i nikada prežaljeni Miodrag Petrović Čkalja obesmrtio na filmu. Stari, dobri, kosmopolitski Jovanče Micić. Ceo svet obiđe, a tek se sad u stripu nađe! Ili barem u akcionom stripu. Ovde igra neku vrstu agenta koji…pa, iskreno, nije ni bitno. Tu je da troškari novce i dovodi Družinu u red.
A onda negativci. Iako je Švejk manje-više silom prilika i dalje zvanično protivnik našim junacima, vidi se da nije siguran tu gde je. Ali je on nebitan. Isto koliko je nebitan i Džek Trbosek. Da, taj Džek Trbosek, koji je pisao pravo iz pakla i delovao pravo(linijski) po Vajtčepelu. Toliko je nebitan u priči Družine da bukvalno gine u prve dve table. Ne, bitniji su Fantom iz Opere. Gregor Samsa, i možda najinteresantnija persona non grata ovog stripa, kažnjeni zločinac Rođa Raskolnjikov. Da mi je neko rekao u srednjoj školi da ću doživeti da vidim junaka Dostojevskog kako vitla sekirčetom na hajduke i Turke usred Istanbula i usred kosplej—ovaj, maskenbala, ne bih mu verovao. Rođa je toliko interesantan da ni ne gine na kraju stripa. Ta čast pripada bubolikom Gregoru Samsi koga, naravno, ruinira Sava. Iako ni to baš nije izvesno.
Akcija, priča, eksplozije, seks, nasilje, zezanje, smrt – svega toga ima, i priča je super. Al kakav je crtež?
O Draganu Paunoviću u ovom albumu treba reći samo jedno – okrenite 23. stranu „Zločina na svetskoj izložbi“, kao i petu stranu ispred nje, i sve će vam se samo kasti.
Dakle, Zelić i Paunović ne samo da su prošli na popravnom, nego su dobili i pohvalu predavača. „Zločin na svetskoj izložbi“ je za jedno dve lige iznad prethodnika, i taman lepo uvodi novu materiju za treći nastavak. Jedino što bih prokomentarisao je sledeće – nemojte, kumim vas Koštaninim oskudnim odelom, ponovo da čekate pola decenije do izlaska sledećeg!
