Britansko-irska spisateljica Rebeka Vest boravila je 1936. godine u Beogradu i Srbiji i kao rezultat tog boravka nastalo je njeno najznačajnije delo – obimni putopis o Jugoslaviji „Crno jagnje i sivi soko“ 1941. Čim se pojavila ova knjiga je bila obasuta probranim i krupnim rečima.
Rebeka Vest (1892-1983) bila je britansko-irska spisateljica i feministkinja poznata po svom oštrom peru, po svojim romanima i po vezi sa Herbert Džordžom Velsom. Pisala je eseje i članke za Njujorker, Nju Republik, Sandi Telegraf, i Njujork Herald Tribjun. „Crno jagnje i sivi soko“ (Black Lamb and Grey Falcon) iz 1941. godine je najznačajnije njeno delo. Predstavlja izveštaj sa njenog šestonedeljnog putovanja po našim krajevima. O ovom putopisu se pisalo kao o jednoj od „velikih knjiga duhovne pobune protiv dvadesetog veka“ (Njujorker), kao o „monumentalnoj hronici“ (Njujork Tajms) i kao „ljubavnoj aferi“ sa Jugoslavijom, posebno Srbima, koja podseća na Hemingvejev zanos Španijom (Njujork Herald-Tribjun).
Koliko je interesovanje ova knjiga izazvala u anglosaksonskom svetu svedoči i činjenica da je doživela brojna izdanja. Gledajući kako bombe padaju na njen grad u proleće 1941,, u epilogu knjige je napisala: „Dok sam razmišljala o invaziji, ili kada bi bomba pala u blizini, često sam se molila: ‘Gospode, dopusti mi da se držim srpski!’”
Knjiga je najpre objavljena 1941. godine u Njujorku, a potom 1942. u Londonu. Veliki Miloš Crnjanski, oduševljen knjigom Rebeke Vest, svojevremeno je uzalud tražio u Londonu izdavača. Nalazili su mnogo razloga da odlože izdavanje, koje je okončano tek 1941. Iako o nama i za nas, u naše krajeve “Crno jagnje i sivi soko” zakasnili su skoro pola veka. Prvobitno izdanje iz osamdesetih godina bilo je ubogaljeno, žalosno skraćeno, izostavljena su mnoga poglavlja… Rebeka se nije zanosila komunizmom, a njena knjiga protumačena je od nekih kao „brutalni napad na bratstvo i jedinstvo” i na razne nacionalno-ideološke mitove, što nije bilo po volji ondašnjeg režima. Zato je mnogo vremena proteklo do izlaženja celovite verzije. Tek pre par godina ovo uzbudljivo putopisno-esejističko štivo stiglo je i do našeg čitaoca u integralnom obliku, a ne raskupusano cenzurom i izbušeno skraćenjima.
Pažljivom čitaocu neće promaći koliko nas je volela Rebeka Vest, možda više nego mi sebe. Bila je opčinjena nama. Srbija je bila njen izgubljeni raj. U vrtlogu današnjih previranja i mnogih predrasuda prema Srbima i Srbiji, ova knjiga dođe i kao mala uteha i zaklon. Rebeka Vest se divila intenzivnom životu na ovim prostorima, jakom piću, začinjenoj hrani, sedeljkama u sitne sate, lepim muškarcima i narodnim nošnjama. Slovenima je pripisala „bezgraničnu sposobnost za ispitivanje i razmatranje”. Toliko nas je volela da je čak u svojim korenima našla tragove slovenstva. U prologu ona se ruga engleskim osobama „humanitarnih i reformističkih sklonosti” koje su otišle na Balkan i vratile se „usadivši duboko u srcu neki svoj omiljeni balkanski narod kao patnički i nedužan, večno mučen, a nikada mučitelj”. Namera autorke je jasna. Obračunava se sa zapadnim predrasudama prema Balkanu. „Preko primera Južnih Slovena ona je želela da pokaže čega se stidela, gadila i užasavala u Evropi onog doba…”
Mnogi su za knjigu čuli, malo ih ju je pročitalo. Tom knjigom nepovratno se proslavila ova „spisateljica koja voli Srbe”.
Evo njenih opisa Beograda i Srbije, u koju će dolaziti u više navrata:
„Prejeli smo se za ručkom, što u Beogradu lako pređe u naviku ako je čovek dovoljno izdržljiv da može podneti seljačku hranu koja je luksuzno pripremljena zahvaljujući urbanom rasipništvu namirnicama i turskoj tradiciji finih i jakih začina. Supe, sosovi i jela sa pirinčem ovde nisu ništa slabiji od najboljih koje sam probala.
Priča se da je Beograd centar evropske špijunaže. Ovi Jugosloveni kao da nikada nisu bolovali niti patili u životu. A čini se da bi trebalo biti obrnuto ako uzmemo u obzir sve istorijske činioce. Jer svi Jugosloveni preko četrdeset godina morali su doživeti najstrašnije ratne nedaće, a svi mladi morali su u detinjstvu doživeti takvu oskudicu i opasnosti kakve nikad nisu ugrozile francusku, englesku ili nemačku decu…“
Rebeka Vest govori o Beogradu i ovako: „Donedavno bio je balkansko selo. Imao je svoj karakter u kojem se ogledala spremnost na otpor, odlučnost da se opstane, kao i mučenička oskudica. Bilo je to sveto balkansko selo. Breg na kojem stoji posvećen je krvlju ljudi koji su umrli zahtevajući samo život, na koji imaju pravo. Moderni Beograd je prošarao taj breg ulicama koje su na drugim mestima mnogo bolje napravljene…”
Lekovit je i esej Rebeke Vest o Gračanici u kome pored ostalog piše: „Ništa na ovoj crkvi nije slučajno. Nju nije gradila jednostavnost, već krajnja intelektualna istančanost… To je ona vrsta crkve kakvu su mogli sagraditi arhitekti dvora u Hemptonu da opsesija gotikom nije vladala u tom ćošku Evrope. Bilo je to za mene uzbudljivo saglasje, budući da je srpski kralj Milutin, koji je sagradio Gračanicu nekih sedamdeset godina pre Kosovske bitke, veoma ličio na našeg Henrija VIII…”
Ova dugoveka žena proživela je bogat i buran život. Prešla je dugi put od Sesilije Izabel Fearfild, neuspele glumice i nevenčane majke sina jedinca, da bi dočekala duboku starost i sklopila oči u devedeset i prvoj godini sa viteškom titulom Dame Britanske Imperije.
nacionalnarevija.com/Rasen
