Borislavu Stanojeviću (1953-2015), gorostasu koji je i pored svojih velikih dela znao da odvoji oko za one najmanje
Kult se gradi od kolektivnog osećanja poštovanja, ljubavi ili proste biološke privlačnosti. Kvalitet tu obično nije nužan. Kultovi se grade i oko nekvalitetnih dela.
Samim tim, ako nešto oivičeno kvalitetom od početka do kraja dobije sopstveni kult koji ne umire gotovo deceniju i po, recimo da se može zvati umetnošću. Podvlači se to „recimo“, jer ako sâm autor kaže da u pitanju nije umetnost, onda se protiv te reči ne može. Nek bude onda da je ovde jednostavno reč o vanklasnom radu negde na međi glavnog toka i alternative, s tim što svojom veličinom obuhvata oba. A obuhvata i termin „umetnost“, iako ga kreator istog na neki način odvraća od te titule.
Devedesetih je kod nas bio haos. Sredinom devedesetih se haos smirivao, ali je svejedno pukla bomba u vidu strip albuma „Usamljenost superheroja: Kapetan Nitrat“. Par godina kasnije došao je i nastavak, a deceniju potom i (dupli) nastavak na nastavak. A potom objava sva četiri albuma u jednom zbirnom izdanju. A onda tragično preminuće glavnog čoveka iza čoveka sa nitratnom maskom… i odelom… i plaštom… i sposobnostima… Bilo kako bilo, jedna epopeja (zasigurno) svetskih razmera došla je, videla, pobedila i ugasila se, iako nešto kasnije, opet prerano.
„Kapetan Nitrat“, priča koja obuhvata četiri albuma – „Nitratna zavera“, „Ratne igre“, dupli „Kratki rezovi I & II“ – idejno je delo dugogodišnjeg upravnika biblioteke Jugoslovenske kinoteke, Borislava Stanojevića. Na crtežu su radili Siniša Radović (prvi album) i Aleksandar Sotirovski (preostala tri). I pored svog nesebičnog i enormnog doprinosa srpskoj i jugoslovenskoj kinematografiji, Stanojevićev superherojski strip koji služi kao tema ovog teksta je neosporivo njegov krunski vrhunac, njegov magnum opus. A vrhuncima sa krunom i opusima sa pridevom „magnum“ može da se priredi samo najbolje, te je Kinoteka u to ime objavila integral koji nosi ime vodećeg protagoniste priče. Integral je kao takav krcat, ne samo stripovima i ilustracijama (sa sve originalnim naslovnicama), već i esejima (dovršenim kao i započetim), studijama, osvrtima, komentarima, kratkim tekstualnim prilozima koji naveliko obogaćuju već dovoljno bogat osnovni materijal.
- Priča
Vatroslav Vostok, zvani Tri, je treći čovek Slavigradske kinoteke u Južnoj Beoviji (na prostoru današnje Lužice). Iz hobija se bavi alhemijom, što mu pomalo zamera njegov najbolji ortak Davor Dirlih. Jedne noći, dok su muljali po kiselinama, bazama i ostalim hemikalijama, neznano njima, na njih udaraju ne jedna, ne dve, već tri grupice špijuna/plaćenih ubica. Da zlo bude gore i bidne grđe, policijska Bomba zvana Marinela Vladik se, i pored zaluđivanja 90% muške populacije stripa, zaljubljuje u nesrećnog Vostoka. Uz to, omaleni debeljdža sa dezenom televizijskih test-slika za boje i daljinskim upravljačima ’mesto očiju – zvani Razvodnik Daljinac – upada kod Vatre i pominje mu da mu je pomoćnik, da je ovaj mesija filma, da se sprema nešto opasno i pogubno po nitratni film, itd. A opet, pak, preko toga, u belom svetu se viju ratovi između raznih frakcija za pomenuti nitratni film i njegov glavni sastojak. Organizacije poput FIAF-a, IFAF-a i „Odozdo“ gledaju da zgrnu što veće parče nitratnog kolača, korupcija raste, hakeri udaraju, a bogočevi filma (braća Limijer, između ostalih) mahom samo kevću, zanovetaju i daju instrukcije. A da, i javi se poneki subatomski žongler-templar. Dolazi do eksplozije, Vostok „umire“, a Kapetan Nitrat se rađa.
I to sve samo u prvom albumu, u prvoj priči.
Druga nastavlja fabulu, i za razliku od prve dosta liči na superherojski strip. Kapetan se navikava na sopstvene sposobnosti, upoznaje svoju novu kožu – Aaanirezis – i naleće na svog prvog supernegativca, Filmfungusa. Bomba pokazuje da je pored savršene žene i odlična policajka, Daljinac da je sposoban da se stara o sebi, a vojska Beovije da je poprilično nekompetentna.
Treća priča, velika cela dva albuma, širi događaje na više zemalja, uvodi nove protivnike (pored „Odozdo“ dolaze i tri matora filmska negativca, sa sve tri čudovišta), nove saradnike, a polako kali Vostoka/Nitrata u heroja/mesiju kakvog svet zaslužuje. I, naravno, to je i projekcija prvog SF filma „La Voyage dans la Lune“, pred celim svetom kao publikom mu.
Sve ovo je u kratkim crtama i nije ni gram svega što se odvija unutar priče.
- Crtež
Iako su samo dva crtača u pitanju, lako se može govoriti o više od dva stila. Naime, istaći će se Radovićev crtež, rani Sotirovski i moderni Sotirovski. Radović je možda za ono vreme bio savršen izbor za rad na „Nitratnoj zaveri“. Njegovi građom neimpresivni ali pokretima ekspresivni ljudi su odlično polazište za superherojsku priču, utom više zato što je njegov dizajn Nitrata već ušao u istoriju. Čovek bez lica, sav beo, umotan u plašt i filmske trake – ne postoje reči koje opisuju divljenje ovakvom kreativnom izboru, kao i konačnom Radovićevom rešenju. Rani Sotirovski je u „Ratnim igrama“ uspeo da prebaci dobrog Kapetana i njegove sameštane na novi nivo. Crtež je fluidniji, sa dosta više naznačenim pokretima, hitrijom akcijom, boljim interakcijama. Jedino što je pomalo kuburio sa perspektivom s vremena na vreme, kao i sa rasporedom i oblikom kadrova.
Sve to je pozni Sotirovski usavršio. Iako boja nije bila ključna za treći stadijum evolucije „Kapetana Nitrata“, svejedno „Kratki rezovi“ dobijaju na žestini. Vostok je izraženiji, a ostali likovi vizuelno podsećaju na radove onih štićenika beogradske škole stripa „Đorđe Lobačev“, i njihovih prijatelja, koji su radili na Luksorovim izdanjima „Faktor 4“ i „Divlja magija“. Naravno, veteranski rad Sotirovskog je za par klasa jači. Opet, onakav kakvog kapetan zaslužuje.
Elem, pozni crtež. Ovde se već nazire više francuski uticaj, od kadrova do položaja likova. Raniji Sotirovski bi ovde ostao pri balkanizovanom superherojskom obrascu, na čemu bi se Radović složio. Umesto toga čitalac dobija sublimaciju svega kvalitetnog u oba (sva tri?) sveta.
- Plusevi
U „Kapetanu Nitratu“ nema toga što čitaoca ostavlja ravnodušnim. Likovi su toliko puni živosti i boje da maltene deluju kao vaše najbliže komšije. Vickasti su, arogantni, puni vilovnjačkog duha, udišu život punim plućima. I kad god čitalac pomisli da će nešto predvidivo da se desi, Stanojević ubaci reference na jugoslovenske filmove, ili Baskijce, ili Me Vest, ili hakere, ili mačku koja prkosi zakonima stripovskog kadriranja. Uvek ste pri čitanju na nožnim prstićima.
Vostok je toliko daleko od prosečnog glavnog lika da je pravo pitanje šta će jedan takav u stripu. Upravo ta njegova atipičnost dovodi tog čudaka u najnormalnije, nama najpoznatije situacije gde nas emocije čine slabijim, pa opet jačim. Rast lika, ukratko. Stanojević se potrudio da objedini dramski komplikovanu individuu sa prosečnim stripovskim superjunakom, i razvoj je samim tim ostvaren fenomenalno. Slični elementi vidljivi su kod Marinele, Daljinca i Dirliha, pa čak i u pojedinim likovima sa strane. Odrađeno „marvelovskije“ od Marvelovog metoda – obični ljudi u kostimima i maskama.
Treći, ujedno i najveći plus jeste upravo taj paralelizam. U svojim esejima Stanojević govori o herojima, o maskama, o društvu koje ih je iznedrilo i svakoj akciji izvedenoj u ime junaštva. Temeljiti prilaz materiji dovodi do besprekorne naracije i elemenata priče koji su inače klišei, ali koji su ovde upotrebljeni na pravi način. Skrivanje identiteta i naknadno otkrivanje istog izvedeno je pažljivo, prirodno, te naknadne svađe deluju kao svađe čitalaca, one koje su prisutne u stvarnom svetu, one nerežirane, prepune pauza, prekida, dranja. Puno je kvalitetnih stripovskih elemenata u „Nitratu“. Tu su, recimo, reference na „Povratak Mračnog viteza“ Frenka Milera u kadrovima za vesti, tu su aluzije na Srebrnog Letača i Supermena. Tu je i predskazanje predstavljeno maltene u potpunosti vizuelno (u „Nitratnoj zaveri“). A tu je i sleng svojstven scenaristima „Forum Dnevnika“, kasnijeg „Marketprinta“.
- Najveći minus
Stanojević je uveliko radio na eventualnom petom nastavku priče o prvom nitratnom superheroju u nas i naših lužičkih rođaka. Međutim, krajem prethodne godine napustio je svet živih, te se konačan završetak priče, sa svim labavim krajevima konačno povezanim, neće desiti. Smrt Borislava Stanojevića je podjednako uzdrmala i filmski i stripovski svet. Od najvećih kritičara do najvećih fanova ljudi su odavali poštu ovom divu srpske filmske kulture. Međutim, „Kapetan Nitrat“, iako jedan od njih, nije jedini razlog zašto je odgovor na gubitak Stanojevića tako odzvanjao. Naime, on je čovek koji i pored svoje veličine uvek nalazi vremena i entuzijazma da razgovara sa „prosečnim plebsom“. Sila stripadžija i filmofila ga se rado sreća, njega i njegovih beskrajnih razgovora o temama koje ga interesuju, a koje do kraja razgovora zainteresuju i sagovornika. To je izjava koju su nebrojeni pre ovog autora rekli. Ovde će autor ovog teksta skrenuti malo u teritoriju ličnog. Naime, Stanojević je svojevremeno, na svoju ruku, pronašao jedan autorov tekst o domaćem stripu i podelio ga je sa svojim pratiocima uz pozitivan komentar. Uz to je ostao u kontaktu sa autorom putem mejla u vezi s materijalom potrebnim za ovaj tekst, uz povremene čestitke za nevezane pozitivne događaje. No, kako to sudbina namesti, ili pak žestoka matematička slučajnost, autor i Stanojević se nikada nisu sreli licem u lice, jer je došlo do toga do čega je došlo. Stanojević je u tom aspektu svoje ličnosti poput Rodžera Iberta – neko ko je i pored sopstvene veličine ostao „za male“, koji je pre svega čovek, i u tome je najbolji. Ovo se odražava na Vostoka/Nitrata. Nesebični trud da se zadrži nešto oko čega si strastven, ulaganje života i zdravlja da to nešto raste, da se razvije, da uspe – i scenarista i njegov junak su to postigli. I naravno, kod obojice je došao iznenadni kraj pre nego što se njihov ogroman rad završio nesumnjivom pobedom.
- Za kraj
No, nećemo zaći u patetiku i suze, jer Stanojević to ne bi želeo, a vala ne bi ni Vostok. Zato ćemo staviti tačku na ovu govoranciju o „Kapetanu Nitratu“, ali ne bez par završnih podtačaka. Strip je uspeo da zainteresuje internacionalnu publiku (doduše, broj iste se lako dâ izbrojati na prstima obe ruke i stopala, ali i to je nešto), da pokrene nove razgovore o kinematografiji, da fascinira novu publiku i da razgali stare fanove. Superheroji nisu dobili rehabilitaciju, ali jesu dobili jak argument da ne moraju biti šund. Gotovo svaki pionir filma, fiktivni koliko i stvarni, dobio je omaž i bivao tretiran sa poštovanjem. Od prve table do poslednje, priča nije jenjavala.
Argumenata ima još, naravno, a nije ni sve vezano za strip pozitivno (recimo – trapava numeracija nekih kadrova i balončića; najveći minus posle već navedenog najvećeg), ali to ne osporava mišljenja ovog autora, a i drugih fanova nitratnog nam Kepa, da je ovaj strip opasno blizu pojmu „umetničko delo“. Dok se to ne ustali, zvaćemo ga majstorijom najboljeg kalibra, superiornim štivom, knjižicom (od preko 270 stranica ogromnog formata) A-kvaliteta. Ispratismo majstora; ostalo je njegovo čedo, čedo koje će živeti srećno i dugovečno.
