Kada je veliki srpski lekar i botaničar Josif Pančić čuo da negde na zapadu Srbije postoji posebna vrsta zimzelenog drveta uložio je višegodišnji trud da ga pronađe i prouči. Čak 10 godina je bilo potrebno da se dokopa grančica ove biljke i još dodatnih 10 da na Tari, u selu Đurići, pronađe to drvo. Danas ga poznajemo kao Pančićevu omoriku. Tokom života, ovaj botaničar otkrio je preko 100 novih biljnih vrsta, a po njemu su nazvane i neke druge biljke (Pančićeva potočarka).
Naučnik, botaničar, lekar i prvi predsednik Srpske kraljevske akademije Josif Pančić rođen je 1814. godine. Završio je medicinu u Pešti i doktorirao 1842. Usput će se dovijati da zaradi na različite načine. Često je, radi izdržavanja, držao časove francuskog i italijanskog. Ovaj veliki poliglota služio se i latinskim, nemačkim, engleskim i španskim jezikom.
Po završetku studija radio je privatno kao lekar, ne želeći državnu službu. Istovremeno kreće na svoja obimna putovanja po Srbiji, Hrvatskoj, Austriji, Mađarskoj… Cilj ovih putovanja bio je da upozna prirodna bogatstva, sa čim raste i njegov interes za floru, stene i minerale.
Radiće u Jagodini i Kragujevcu kao lekar i fizikus. U to vreme upoznaje buduću suprugu Ljudmilu koju će oženiti 1849. u pravoslavnoj crkvi u Ćupriji. Nedugo zatim počinje da predaje prirodne nauke na Liceju gde ostaje do kraja života. Naširoko postaje poznat kao najbolji poznavalac flore Srbije i botaničar koji će osnovati prvu Botaničku baštu u Beogradu.
Ovaj veliki naučnik u narodu stiče ogromnu popularnost. Često se događalo da njegova predavanja prate studenti sa drugih fakulteta, pa i da od svojih studija odustanu i počnu da studiraju kod Pančića. Bio je omiljen među profesorima, a učenike je nazivao svojom decom.
Svoj čuveni herbarijum (Herbarium Pancicianum) dopunjavao je do kraja života. Verovao je da je ova vrsta zbirke biljaka neophodna za proučavanja biljnog sveta nekoga kraja. Govorio je:
„Za sistematsko proučavanje biljaka, botaničar-florista nalazi najviše obaveštenja i najboljih saveta u svojoj zbirci, herbaru. Ali težak je i trudan put kojim se dolazi do dobre i pouzdane zbirke. Da bi se sačinio dobar herbar treba ili da se putuje i lično skuplja, ili da putuju „centurije”, pa i cele zbirke od takvog skupljača, ili da se zbirka popunjuje razmenom duplikata”.
Na svojim brojnim putovanjima upoznao je i Kopaonik o kome je imao samo reči hvale:
“Dopustite mi de se ovom prilikom poslužim lepom osobinom čovečijeg duha i da vas odvedem u jedan prekrasni kraj Srbije u kome sam često i rado boravio da mu proučim prirodu, u kome sam svaki put nahodio što god novo da vidim ili o čemu da se divim, koji nisam nikad ostavljao a da ne bi poželeo, da se još jednom tamo povrnem, a to je – Kopaonik i njegovo podgorje”.
Najviši vrh ove planine nazvan je po ovom velikom botaničaru – Pančićev vrh. Na njemu se nalazi i mauzolej u kome su po Josifovoj želji, a u kovčegu od omorike, pohranjeni njegovi posmrtni ostaci.
Izvor: Opanak
