Ilija Milosavljević Kolarac rođen je 1800. nedaleko od Smedereva, u selu Kolarac, po kome je i dobio nadimak. Bio je čuveni trgovac, jedan od imućnijih ljudi svoga vremena, koji je ostao upamćen kao veliki dobrotvor srpskog naroda.
U rodnom mestu je išao u osnovnu školu i to je bilo njegovo jedino redovno školovanje. Kada je počeo da živi u glavnom gradu zabeležio je sledeće: “Kada sam ušao u Beograd, imao sam samo 30 para. Od te svoje imovine odvojim 2 pare te kupim lepinje da ručam. Jedući, sve sam mislio šta ću činiti kad potrošim i onih 28 para?”
Zapošljava se kao trgovački kalfa kod Milutina Radovanovića gde je i ispekao trgovački zanat. Naknadno će i oženiti njegovu ćerku Sinđeliju, a ubrzo mu polazi za rukom i da otvori svoju prvu radnju.
Vremenom Kolarac počinje da se bogati. Važio je za čoveka koji je umeo da stvori novac i tamo gde ga nema, što je na prvom mestu postizao svojim velikim trgovačkim veštinama. Bolje materijalne prilike odrazile su se i na njegovu toaletu. Knezu Milošu Obrenoviću upada u oko njegovo gizdanje i Ilija, usled sukoba, napušta Beograd. Odlazi u Pančevo gde nastavlja da trguje, prvenstveno hranom i stokom. Postaje jedan od uglednijih ličnosti u gradu u kome su ga najradije zvali Ilija Srbijanac.
Usled suprugine smrti 1855. vraća se u Beograd i ubrzo počinje da zida kuću u Kastriotinoj ulici (Makedonska). Proširuje trgovinu na so i šalitru, a počinje i da ulaže u rudnike. Budući sam i bez dece, konstantno iznalazi načine da pomogne drugima. Bio je veliki poštovalac kulture i prosvete. Voleo je da bude u društvu učenih ljudi i nije žalio davanje priloga. Finansirao je objavljivanje brojnih literarnih dela, između ostalog prvi je štampao Diminog Grofa Monte Kristo. Godine 1861. osniva Fond za pomaganje srpskih književnika.
Netrpeljivost između kneza Miloša i Kolarca postepeno se intenzivira. Ilija je bio uključen u skoro sve aktivnosti uperene protiv Obrenovića i njihove vlasti. U vreme Topolske bune, biva optužen za veleizdaju i učestvovanje u pokušaju svrgavanja Obrenovića. Vojni sud ga osuđuje na tamnicu kao starca od gotovo 80 godina. Ovaj događaj smatran je najvećim skandalom toga perioda u Srbiji. Iako pomilovan, izlazi iz zatvora ozbiljno narušenog zdravlja i umire 1878. godine.
U težnji da potpomogne obrazovanje svog naroda testamentom je ostavio sredstva za osnivanje dve zadužbine: Književnog i Univerzitetskog fonda. Kolarčev narodni univerzitet, poznat i kao Zadužbina Ilije M. Kolarca podignuta je 1932.
Ilija nikoga nije zaboravio. Zaveštao je i 200 zlatnih dukata školi u rodnom mestu, za obrazovanje siromašnih đaka. Pored ostalog, beogradskoj sirotinji je takođe ostavio pozamašan iznos. Beograd se i danas ponosi Kolarčevim narodnim univerzitetom i jednim od najvećih rodoljuba i dobrotvora u srpskoj istoriji.
Izvor: Opanak
