VELIKI BRAT
Veliki brate, kuda idemo
u gluvo doba noći?
Mrak je, ništa ne vidim!
Sve je crno!
Toliko da ni na pipanje
ništa ne slutim!
Znatiželjna sam, pričaj!
Kuda to po prevojima
tako užurbano hitamo
kao da nam sam život
od toga zavisi?
Ne vredi da kucam
na vrata lokomotive
mašinovođa se zabravio
i ne otvara!
Ne želi da sluša pitanja
unezverenih putnika
na koje nema odgovora
Koju mapu na navigaciju koristi
i zašto je otkačio poslednji
vagon druge klase?
U njemu su ljudi!
Znaš li ti veliki brate
išta o humanosti?
Da li si upravo otkačio
još jedan drugoklasni vagon?
Ili mi se samo čini?
Kao da smo lakši,
brži, zahuktaliji?
I u tom vagonu su bili ljudi!
Da li ti išta znaš o humanosti?
Ops! Ode još jedan!
Već znam da prepoznam
to specifično cimanje
koje donosi olakšanje
kao kad otreseš blato sa cipela!
Sad jurimo još užurbanije
ka samo mašinovođi znanom
zacrtanom cilju
bez nekoliko vagona
drugog razreda koji su
ostali osuđeni na čamotinju u mraku!
Ode, još jedan, pa na kraju i moj
sa svoja dva pomoćna vagona
Ostade na kraju lokomotiva
i dva vagona prve klase
koja jureći kroz noć
brzim prugama Srbije
idu u susret svetloj budućnosti
a mi uskraćeni čak i za mogućnost
kucanja na vrata lokomotive
u potrazi za odgovorima
na bezbroj pitanja
koja se komešaju u mraku!
Hej veliki brate
dođi u ispovedaonicu!
Ove pruge smo mi gradili
na radnim akcijama!
Kopali krampom, obezbeđivali
trasu za bolje sutra
kojom ste vi zapalili
a nas ostavili kao krajputaše!
I dalje svako u svom vagonu
sedi u sopstvenom mraku
pitajući se, preslišavajući se
Veliki brate imaš li ti humanosti?
U vagonima su ljudi!
Upali nam bar svetlo
da ne sedimo doveka u mraku!
