DIVA
Bez ikakvog glumačkog iskustva
nekim čudom,
pozvao me je nadaleko čuven režiser
poznat po fenomenalnim filmskim pričama
kojih je u životu snimio toliko
da im se nije znalo broja,
na audiciju za glavni ženski lik.
Nisam imala šminkera
jer je režiser naglasio kako voli prirodnu lepotu.
Nisam vežbala dikciju.
Dramske pauze su mi bile potpuno strane.
Scenario nisam pročitala
niti sam imala blagu predstavu koja
je tematika ove filmske storije.
U sebi sam se nadala da film nije kratkometražni
i da će reditelj uz moje potencijale
snimiti bar nekoliko nastavaka.
Gušeći tremu, lišena svakog osećaja za dramatisanje
predstavila sam se onakva kakva jesam, potpuno prirodna.
Režiser je bio frapiran mojom interpretacijom sebe
uz obrazloženje da takvi likovi
fatalno završe u prvim sekvencama,
te da ne zadovoljavam kriterijume
pa će me morati zameniti.
Ovo je uloga za filmsku divu, rekao je,
koja zna da glumata, srceparateljno plače
pravi dramu, histerično viče,
koja će da vrti svakog gledaoca oko malog prsta,
prikuje ga za stolicu i privoli ga da radi šta ona hoće.
Skupila sam svoj premijerni, crveni tepih
shvatajući da ženu nedostatak glumačkog talenta
doživotno osudi na put posut trnjem.
