CINEMA CITY FESTIVAL
- novembar – 1. decembar NOVI SAD
3 – 5. decembar BEOGRAD
Ove godine, Internacionalni filmski festival Cinema City predstaviće publici 10 sjajnih filmova iz celog sveta okupljajući filmske stvaraoce, profesionalce i publiku i pružajući posetiocima kvalitetan internacionalni filmski program i poseban festivalski duh. Festival će ove godine, prvi put, predstaviti program i beogradskoj publici: Zahvaljujući strateškom partnerstvu Udruženja Cinema City i Dorćol Platz-a, Cinema City će se od 3. do 5. decembra održati i u Beogradu.
U Novom Sadu, festival će se održati od 25. novembra do 1. decembra u Kulturnoj stanici Svilara i SKCNS Fabrici.
Na ovogodišnjem Cinema City festivalu gledaćemo film El Planeta (2021) argentinske režiserke Amalie Ulman, mračnu komediju o modernom siromaštvu, ženskoj žudnji i tradicionalno komplikovanom odnosu između majke i ćerke, američku dramu Fremont (2023), francusku dramu Sons of Ramses (2022) čiju režiju potpisuje Clément Cogitore, dramu/komediju Hi, Mom (2023), bajkoviti poludokumentarni film The Castle (2023), kinesku dramu Ripples of Life (2021) čiju režiju potpisuje Wei Shujun, iranski film Achilles (2023), američku dramu Gasoline Rainbow, film MMXX (2023), a ovogodišnji Cinema City festivala otvoriće film Power Alley (2023) brazilske režiserke Lillah Halla.
Filmovi koje će publika imati priliku da pogleda:
Na ovogodišnjem Cinema City festivalu gledaćemo film El Planeta (2021) argentinske režiserke Amalie Ulman, mračnu komediju o modernom siromaštvu, ženskoj žudnji i tradicionalno komplikovanom odnosu između majke i ćerke.
Nakon očeve smrti, Leo napušta studije mode u Londonu i vraća se u rodnu Španiju, gde pronalazi majku kojoj preti deložacija. Njih dve od tog momenta kreću u preživaljvanje na sve moguće načine, od onlajn prodaje ličnih stvari do pozajmljivanja novca pod vrlo maštovitim izgovorima. Kako ova nesreća pred njima počinje sve više i strmoglavije da se približava propasti, tako veza između majke i ćerke sve više jača, dok svim silama pokušavaju da obezbede život na visokoj nozi, sasvim van svojih mogućnosti.
Na ovogodišnjem Cinema City festivalu gledaćemo američku dramu Fremont (2023). Režiju potpisuje Babak Jalali, koji je zajedno sa Karolinom Kavali radio i na scenariju za film.
Priča prati Donju, mladu prevoditeljku iz Afganistana, nekadašnju saradnicu Vlade SAD-a, a sada radnicu u fabrici kolačića sreće u Kaliforniji. Donja živi sama u Fremontu sa drugim izbeglicama iz Afganistana, pati od nesanice i često gleda sapunice. Međutim, kada dobije unapređenje koje podrazumeva pisanje poruka u kolačićima, njena rutina se menja. U trenutku iznenadnog otkrovenja, Donja odlučuje da iskoristi svoju novu poziciju u fabrici i pokuša da, putem kolačića, pošalje poruku celom svetu.
Babak Jalali o filmu:
„Ovim filmom želim da se udaljim od ideje o postojanju velikih razlika među ljudima. U svetu, u kome ima toliko izmaštanih razlika i preuveličanih drugosti, važno je sagledati sličnosti, ono što je univerzalno. Imigrant i ne-imigrant dele iste nade, snove i ambicije. Glavni lik u ovom filmu, Donja, mlada žena puna života, bivša prevoditeljka za američku vojsku, oseća da su je sopstveni izbori doveli tu gde je. Ali to ne znači da ona ne pati. Odlučna je da promeni stvari. Želi da bude zauzeta. Želi da bude opuštena. Želi da se zaljubi. I želi da bude prihvaćena. Kao i većina drugih ljudi.“
Na ovogodišnjem Cinema City festivalu gledaćemo francusku dramu Sons of Ramses (2022) čiju režiju potpisuje Clément Cogitore.
Ramzes je vešt vidovnjak u multikulturalnoj pariskoj četvrti La Goutte d’Or. Kada grupa odvažne dece počne da teroriše meštane, ravnoteža njegovog uspešnog poslovanja i čitavog susedstva počinje da se remeti… sve do jednog dana, kada Ramzes dobija pravu viziju.
Clément Cogitore o filmu:
„Moj cilj nije bio da se bavim time kako je Ramzes manipulator ili prevarant, već da osudu onoga što radi učinim što težom. Moralno gledano, naš jedini izbor je da osudimo Ramzesa, ali to što on radi je jednako utešno i lekovito koliko i štetno. Osećamo da on sam ne shvata u potpunosti obim i složenost onoga što radi. Na svom radnom mestu, on ima gotovo šamansku energiju, istovremenu nešto gotovo perverzno, kreće se između empatije i prevare. Ja se trudim da nikada ne osuđujem svoje likove, pogotovo kada dolaze iz prekarnih uslova i marginalizovanih zajednica. Svet medijuma i vidovnjaka četvrti Goutte d’Or je sitna eksploatacija siromaštva i nesreće od strane ljudi koji su i sami u istom položaju. Nekima ide sasvim dobro, ali uglavnom se sve svodi na preživljavanje. Nisam želeo da ih gledam sa visine, već da sagledam kakvi zaista jesu i kako funkcionišu.“
Na ovogodišnjem Cinema City festivalu gledaćemo dramu/komediju Hi, Mom (2023) čiju režiju potpisuje Ilia Malakhova.
Kira (38) radi u kol centru aerodroma Pulkovo u blizini Sankt Peterburga i živi sa mlađom sestrom Verom i njenim ćerkama. Kirina majka, koja je svojevremeno izbacila njene sestre iz kuće, nestala je pre nekoliko godina. Sada je došlo vreme da se Kira suoči sa majčinom smrću i krene dalje: administracija, papiri, umrlica, nasledstvo. Mora početi da živi svoj život. Ali ona ništa ne želi da menja i samo sanja da će se nestala majka nekim čudom vratiti.
Ovogodišnji Cinema City festivala otvoriće film Power Alley (2023) brazilske režiserke Lillah Halla.
…Teška vremena zahtevaju žestoku igru.
Alice Walker
Buduća sloboda i autonomija mlade odbojkašice Sofije ugroženi su nasilnim i konzervativnim mentalitetom stada…
Uoči značajnog prvenstva koje može da joj odredi budućnost, odbojkašica Sofija (17) se suočava sa neželjenom trudnoćom. Pokušavajući ilegalno da abortira, ona postaje meta fundamentalističke grupe odlučne da je zaustavi po svaku cenu – ali ni Sofija ni oni koji je vole nisu spremni da posustanu pred slepim ludilom mase.
Reč režiserke:
„U mom pogledu na svet, kao ni u mojim filmovima, nije imalo smisla govoriti o abortusu kroz tragičnu i individualnu priču jedne bespomoćne mlade žene, priču koju smo čuli hiljadu puta. Moj izbor je bio da pokažem onu drugu stranu, kolektivnu solidarnost, u kojoj se grupa ljudi ujedinjuje da bi prekršila zakone države koja ne štiti život, koja će radije da osudi nego da pruži sigurnost.
Druga priča je priča o ustanku. Na kraju krajeva, nasilje potiče iz Sofijine zajednice, ali isto tako i podrška. Sofija nije sama kako je mislila. Biti sportista takođe znači raditi kao tim. Masa koje je juri je zastrašujuća, ali ni ona a ni oni koji je vole ne žele da posustanu“.
Na ovogodišnjem Cinema City festivalu gledaćemo bajkoviti poludokumentarni film The Castle (2023) čiju režiju potpisuje Martín Benchimol.
Pošto je čitavog života radila kao domaćica, Justina od bivšeg poslodavca nasleđuje vilu usred argentinskih pampasa. Pod jednim uslovom: nikada ne sme da ode. U ovoj modernoj bajci, Justina i njena ćerka će se suočiti sa izazovima održavanja ovog obećanja.
Reč režisera:
„Upoznao sam protagoniste dok sam snimao svoj prethodni film, The Dread. Skrenuli smo niz uski zemljani put i naleteli na zamak. Bio sam zapanjen kada sam pronašao ovu ogromnu staru vilu sa kulama usred ničega. Kada sam pokucao na vrata, Justina je izašla obučena u radnu odeću. Prvo što sam pitao je bilo da li mogu da upoznam vlasnika. Ta priča sama po sebi otkriva jednu od glavnih tema filma: moje klasne predrasude učinile su me slepim za činjenicu da bi Justina mogla biti vlasnica.
Kao i u mnogim zemljama Južne Amerike, vertikalna društvena pokretljivost je praktično nemoguća u Argentini i postoji ideja da se ekonomski spas dešava samo zahvaljujući vanrednim događajima. Justinina priča predstavlja grešku, pukotinu u sistemu. Pomisao da bi ona, žena iz radničke klase, mogla biti vlasnica ovakvog imanja i zamka, potpuno remeti svako razumevanje.
Pošto je ovakvo magično spasenje nerealno, gotovo nekakva zamka, film se postepeno pretvorio u neuspelu bajku. Dakle, kada se fantazija sruši, ostaju nam stvarni, opipljivi ljudski odnosi. I taj odnos majke i ćerke me najviše privlači, dok ih posmatramo zajedno u trenutku kada je svaka na svom individualnom putu oslobođenja.“
Na ovogodišnjem Cinema City festivalu gledaćemo kinesku dramu Ripples of Life (2021) čiju režiju potpisuje Wei Shujun.
Filmska ekipa dolazi u mali grad na jugu Kine radi predprodukcije filma Rippple of Life. Prvobitno, radnja filma je bila zasnovana na ideji da se u tom gradu ništa zaista ne dešava i da je život vrlo običan i dosadan, ali mimo scenarija, počinje da se dešava niz iznenađenja…
Pratimo veliku zvezdu koja dovodi filmsku ekipu u svoj udaljeni rodni grad na snimanje, i dok je produkcija u znaku nesuglasica unutar ekipe, vlasnik lokalnog restorana kome je dosadno oduševljen je idejom da bude deo filma.
Wei Shujun u odgovoru na pitanje kako je i zašto došlo do izmena originalnog, prvobitno planiranog projekta:
„Osećao sam da originalna ideja o četvorodelnoj priči ne odgovara sasvim mom pristupu snimanju filmova. Izmene scenarija tokom pripreme nisu bile toliko vezane za sadržaj, već više kao stavljanjem sadržaja originalnog scenarija u praksu. Shvatio sam da je u odnosu na moje dotadašnje iskustvo i kreativni pristup ovaj projekat bio previše konceptualan i apstraktan. Što sam se više pripremao, osećao sam se sve manje samouvereno, tako da nisam znao kako da nastavim dalje. Baš kako reditelj kaže u trećem delu, „Nisam mogao da snimim nešto u šta nisam verovao“ – originalni scenario i moj kreativni proces se nisu poklapali.“
Na ovogodišnjem Cinema City festivalu gledaćemo film MMXX (2023) čiju režiju potpisuje Cristi Puiu.
Različiti portreti, četiri kratke priče, četiri trenutka u vremenu koji hvataju lutanja nekoliko duša, zaglavljenih na raskršću istorije.
Oana Pfifer, mlada terapeutkinja vidno uznemirena nekim nepoznatim razlozima, malo po malo se uvlači u mrežu dokumenata i upitnika namenjenih njenom pacijentu. Mihai Dumitru, Oanin mlađi brat, zabrinut pripremama za svoju godišnjicu i ne shvatajući koliko su njegovi zahtevi neprikladni, zaglavljen je u priči daleko većoj od onoga što može da podnese. Septimiu Pfifer, Oanin suprug, zabrinut za svoje zdravlje u vezi sa mogućom zarazom korona virusom, sluša čudnu priču njegovog kolege iz Hitne pomoćia, dok čeka sledeći poziv. Narcis Patranesku, inspektor za organizovani kriminal, uznemiren nedavnom smrću jednog od svojih kolega, u zagrljaju je uznemirujuće mračne priče dok ispituje mladu ženu tokom sahrane.
Na ovogodišnjem Cinema City festivalu gledaćemo iranski film Achilles (2023) čiju režiju potpisuje Farhad Delaram.
Pratimo dva begunca, nekadašnjeg režisera i političku zatvorenicu, koji u savremenom Iranu pokušavaju da dođu do slobode, a sloboda se, što znaju svi oni kojima je bila oduzeta, osvaja uz visoku cenu. Na svom putu, susreću se sa različitim ljudima širom zemlje, svi su oni obespravljeni i iznevereni od strane iste korumpirane vlasti i ujedinjeni u svojoj spremnosti da pomognu beguncima da prežive.
Farhad Delaram o filmu:
„Napisao sam Achilles jer mi je blisko poznat koncept zatvorskih zidina. Provodio sam dane u maloj ćeliji bez ičega osim zidova ispred sebe. Postepeno, zidovi su mi postali ono što su islednici zatvoreniku i verujem da Iranci više ne mogu da tolerišu zidove. Pokret Žene, život, sloboda, koji je nastao tokom snimanja, upravo je potvrda toga. Kraj filma je optimističan u pogledu budućnosti bez tih zidova. I mislim da je to razlog zašto se tako divna grupa ljudi iz Irana, Nemačke i Francuske okupila da ovu ideju sprovede u delo.“
Na ovogodišnjem Cinema City festivalu gledaćemo američku dramu Gasoline Rainbow (2023) čiju režiju potpisuju Bill i Turner Ross.
Sa srednjom školom iza sebe, pet tinejdžera iz malog grada u Oregonu odlučuju da se upuste u poslednju avanturu. Ukrcavajući se u kombi sa pokvarenim zadnjim svetlom, njihova misija je da stignu do mesta na kome nikada nisu bili – obale Pacifika, pet stotina milja daleko. Njihov plan, u tri reči: Nek ide život.
Kombijem, čamcem, vozom i pešice, njihova improvizovana odiseja vodi ih kroz pustinjsku divljinu, industrijske zabiti i gradske četvrti. Na tom putu nailaze na različite ljude i otkrivaju da će njihovi životi biti predodređeni putevima koje sami krče. Oni su zaboravljena deca iz zaboravljenog grada, ali imaju svoju slobodu i imaju jedno drugo, dok jure ka neizvesnoj budućnosti – na žurku na kraju sveta.
