Iz recenzije Miroslava Lj. Rankovića
Drugi roman Zorice Tijanić je višeslojna, emotivna priča o četiri dame isprepletana skicama karaktera kroz žitije monaha i još nekolicine likova. Priča o psihologu koji veruje u snove i koristi astrologiju za brže odgonetanje ličnosti proživljavajući muke klijenata. Vremenski okvir romana je od proleća zapamćenog po velikim poplavama do jeseni. Uvodni opis Kosančićevog venca je jedan od najlepših koje sam do danas pročitao.
“Kosančićev venac, najstarija kaldrma u gradu mami Varoš kapijom koja ima osmeh tajanstvene dame.”
Čitava pripovest zrači svetlom toplih boja. Roman realistički slika današnje poimanje života nudeći jedinstveno putovanja u dubine devojačke svesti kroz strahove, očekivanja i snove. Mnoge dame će se prepoznati u jednom od portreta i nadam se izvući sebi odgovarajuće pouke.
“Samo neko ko bi me zagrlio toplinom duše uklopio bi se u moj obrazac života.”
Arhitektura rečenica u romanu daje sasvim neuobičajen ritam. Kratke, duge, srednje, kratke, duge – duge, kratke rečenice podsećaju na džez melodije velikih kompozitora koje uz neminovno izazvane emocije čitaoca vode stazom užitka. Verujem da će mnoge od njih ostati zapamćene po jedinstvenom izrazu i korišćene kao dodatak govoru ulepšavajući svakodnevni život. Siguran sam da će poneka završiti kao posveta ili ideja za osvešćenje koje je danas potrebnije nego ikad.
Autor se uspešno uhvatio u koštac sa do danas nepomirljivim pojmovima: astrologijom i verom devastirajući uvrežene predrasude. Bez opravdavanja iznoseći činjenice koje same donose sud. Roman povremeno peva pesme ljubavi protkane s tugom. Roman neprestano slika kičicom srca i urezuje tugu poput grafičara.
“Čekala sam čežnjivo nekog takvog ko bi mi pravio venčiće od poljskog cveća i umesto na venčanje odveo na neko krstarenje na kojem bismo ronili u dubini duše jedno drugom.”
Roman čije će čitanje svakog odvesti i na putovanje po sopstvenoj duši. Dužina putovanja zavisiće od hrabrosti svakog pojedinca da se prepusti sebi nudeći mu priliku da mnoge zablude osvesti po prvi put.“Bedem stražara je bio postavljen na njenom srcu samo da niko ne bi ponovo tu ušao i povredio je.” Zoričino poimanje vere vodi nas na sam izvor hrišćanstva nudeći svakom priznanje, pouku pa samim tim i pokajanje koje će ponavljanje istih potpuno iskoreniti.
“Kako ću priznati sopstvene grehe, kada na njih već sada pomišljam?”, “Ne osuđujem jer ljudski je ne znati.”, “Osetila sam ukus suza koje su krenule da čiste moju tugu.”
Čitajući saznaćete i za postojanje “čestica ljubavi” koje se potpuno uklapaju u teoriju “Higsovih bozona” i ostalih “nano” čuda. Naučićete štošta o uticaju planeta i podsetiti se “uštapa”, skoro zaboravljenog izraza neizbežnog u svakom kalendaru. Definitivno je ljubav potka ove tapiserije koju ćete gledati i kada zatvorite oči jer ostavlja neizbrisiv trag u svakoj duši.
“Da li bi me odvele njegove stope na mesto gde se sastaje duša sa srcem u ispovesti i priznanju…..?”
Za nas sentimentalno vaspitane ovaj roman će postati još jedna od perli u ogrlici klasika koja će trajati koliko i mi. Čitanje preporučujem ništa manje od čitanja dela Antoana Sent Egziperija, Gistava Flobera i Markiza De Sada. Siguran sam da ćete osetiti čistu umetnost u svakom njegovom delu neizmerno bogateći sebe.
