Epizoda Alan Forda koju smo nedavno predstavili, između ostalog ima i za nas nestandardan broj stranica, te se potencijalnog daljeg razvoja radnje odričemo već na 90 i nekoj strani, uz kadar službenice/ agentkinje Abigejl koja se udaljava niz hodnik, nakon što ju je poručnik Roland otpustio – jeste mu spasila život, ali beše propustila da izvrši bezbednosnu proveru nad gospođom koju je primio (koja je došla zapravo da osveti svog sina, za kojeg je A. rekla da se ubio čekajući nastavak istrage), a tu nema zezanja!
U ostatku štampanog prostora, pored brojnih reklama i najava uredništva, imamo tri kratke tragične priče, koje je Maks Bunker realizovao u saradnji sa Đampaolom Kjesom (Giampaolo Chies, 1947 – 2020), koji možda nije tako značajan za naše tržište, ali ovde se vidi da bi tu i tamo imao čime da privuče našu pažnju… U nastavku ovog priloga, upravo ćemo staviti naglasak na ovaj dodatak, koji značajno obogaćuje i nadograđuje ovu epizodu Alan Forda, koja je zvanični nosilac izdanja – i opet naravno, ne nešto što bih istakao u nekom superlativu, ali nek se nađe. Grafički je solidno odrađeno, i sa zgusnutim i sa prečišćenim crtežom, a u datoj priilici, prema raspoloženju i poimanju, možda bismo tu iznašli još neku dimenziju, još neku liniju koja vredi.
– Prva tragično zbivanje ne nosi nikakvu jezičku prepreku za razumevanje, jednostavno jer je to priča bez reči, o ljubomornom mužu koji je usmrtio svoju suprugu, uočivši neki izdajnički trag, a koji mi kao čitaoci možda ne možemo jasno da sagledamo, kao ni tačan način na koji je to učinio (?) Imajmo u vidu da je fatalni medaljon, koji pri kraju vidimo u nekom frenetičnom klaćenju, ova gospa isprobavala na svom ljubavniku…
– Sledi priča u kojoj je u centru pažnje pljačkaš koji ne želi da deli plen sa svojim saučesnicima (a gle, nije isključeno da i ova dvojica ne bi njega izigrala!), te ih se oslobodio, udavivši ih jednostavno nad kofom vode. I, kad deluje da bi mogao spokojno da zbriše, uz pomoć prijateljice koja bi ga povezla, dešava se to da i sam strada, jer mu jednostavno otkaže razum i razumno ponašanje, usled nedoumice otkud puna kofa vode koju je malopre bio prosuo, i sumanutog doživljaja kapanja vode u blizini, kao nečeg što takoreći prodire kroz njega samog (u stripu koji se inače i zove Plock!)
– Najzad, imamo priču koja bi nosila neku otrcanu poentu tipa Od sudbine se ne može uteći – jednom pristojnom porodičnom čoveku, prosečnom službeniku Džordžu Vilijamsu, , gatara je prorekla da će umreti… naravno da hoće, pre ili kasnije, i to… zajedno uz tri čoveka koje je poimenice navela (Džordžu nepoznati po imenima) malo pre nego što je i sama izdahnula za stolom! Naravno, našeg junaka to opterećuje – kod kuće gde ga umiruju, i na poslu gde među imenima saradnicika i klijenata, u tragovima korespondencije i transakcija ne nalazi pomenuta imena (samo jedno koje je slično) Onda valja opet jednostavno otići kući, busom, i odmoriti se. Ali, na ispravama koje su nekom ispale Džordž prepoznaje jedno ime iz proročanstva (Alan Šeridan), a tu su onda i druga dvojica (!) i – eto fatalnog ishoda! (~*~ bez daljih komentara)
I opet, budimo još malo naklonjeni Alanu Fordu, kad smo već pod ovom oznakom započeli izlaganje… Pre skoro deset godina, pisali smo nešto o novim vetrovima koji duvaju u atmosferi ostataka Grupe TNT (Ostaci? Da se podsetimo, ako smo manje pratili, bilo je peripetija oko toga ko je zapravo preživeo nesrećni pad u vodu u epizodi 428, pa su se njihovi životi nastavili malo u zajedničkim avanturama, a malo u su krenuli po raznim šemama kud koji, mili moji… uglavnom je bila ostala standardna postavka Alan, Minuet i Klodovik)
Da se osvrnemo i na taj prethodni skromni prilog:
