“ Radoje Domanović “ Kragujevac
Sećam se kad sam bio mali dečak, majka me je prvi put dovela u predškolsko. Držao sam je za ruku jer sam bio pomalo uplašen. Vremenom sticao sam nove drugare i igrao se u dvorištu i iskreno sam uživao. Nisam se ni navikao na školske klupe, a već sam postao đak prvak.
Ponovo sam stajao u redu među poznatim drugarima, a jedina dva nova lica bile su moje učiteljie Nada i Zorica. Uvek nasmejane, bodrile su nas da napišemo prve rečenice i uradimo nove zadatke. Igre su se nizale jedna za drugom. Prvo fudbal, košarka, između dve vatre, a mi smo postajali bolji drugovi i pravi prijatelji. Prelazili smo stepenik po stepenik u našim životima i kao u nekoj video igri prelazili na viši nivo. Naša zimovanja, izleti i ekskurzije pamtiću po smehu, šalama i anegdotama, a u njima sva meni draga lica mojih drugara i drugarica. Svi smo bili opušteni i bezbrižni jer nas je naša učteljica pazila, bila uvek tu za nas, spremna i suzu da nam obriše, posavetuje oraspoloži i nauči od toga kako se pakuju stvari u koferu do komplikovanih zadataka, loze Nemanjića, imenica. Kada bih roditeljima pričao o događajima iz škole uvek bi bilo mesta za nju. Moji roditelji bi se tada nasmejali i rekli: ,,Kada je učiteljica rekla onda je tačno“.
Teško mi je da zamislim da će u petom razredu na njenom mestu biti neko drugi i zato se moramo držati zajedno i sećati njenih reči. Da smo na kraju jednog, ali i na početku drugog puta, koji je duži i teži, ali će se pamtiti ceo život.
Autor: Matija Marković
odeljenje: IV2
Osnovna škola „Radoje Domanović“ Kragujevac
Učiteljica: Zorica Paunović
