U 2020. godini Novak Đoković je učvrstio svoju poziciju najboljeg tenisera na planeti i jednog od najvećih u povesti sporta uopšte. Istovremeno, u tom periodu Đoković je doživeo i trenutke nepravdi, nerazumevanja i nezasluženih medijskih napada. U cilju upotpunjavanja slike o ljudskom liku ovog sportiste, donosimo ocenu koju je o njemu – pre šest godina, na početku velike serije Novakovih uspeha – dao veliki pisac Dobrica Ćosić. Reč je o fragmentu iz niza razgovora koje je Milivoje Pavlović vodio sa Ćosićem počev od 1970. do piščeve smrti u snu, maja 2014. Dva meseca pre nego što se, u 94. godini, upokojio, Dobrica Ćosić stigao je da autorizuje ovaj inače duži intervju.
Razgovor u kom Ćosić oseća da mu stvarno, kako ima običaj da kaže, izmiču puniji dani života, vođen je početkom februara 2014. godine, predveče u njegovom stanu u Ulici Dragoslava Popovića na Paliluli. „Stvari počinju da mi ispadaju ne samo iz ruku već i iz pamćenja”, kaže neveselo. Mesec i po dana ranije videli smo se, o Svetom Nikoli, na slavi kod njegove rođake Verice Ćosić, na Čukarici. Bili su prisutni i Rale Zelenović, direktor Jugoslovenske kinoteke, i dr Toma Obradović, univerzitetski profesor. Na moje veliko insistiranje, iako nerado, Ćosić je bio pristao da govori na sportske teme, o Novaku Đokoviću i povodom Đokovića. Upravo je bio okončan završni masters turnir u Londonu, na kojem je Novak u finalu, lako i ubedljivo, savladao dotle neprikosnovenog Rafaela Nadala, sa 6:3 i 6:4.
Napolju je opet padao neki vlažan sneg.
– Pada kao kod Dostojevskog u njegovim „Zapisima iz podzemlja”, ako se ne varam – primećuje Ćosić dok prevrće stranice svog dnevnika, pisanog rukom, u kom su neke od rečenica o Novaku Đokoviću, čiji portret želi da mi skicira.
Da li ste ikad bili na nekom teniskom meču?
– Ne, nikada! Šta Vam pada na pamet! Taj sport u Srbiji sve doskora nije bio dovoljno poznat milionima ljudi, pa ni meni. Znam samo osnovne pojmove i glavne igrače, ali TV prenose Novakovih mečeva ne propuštam – sem kad su u jako kasnim satima. Vidim da se za tenis sad kod nas interesuje i staro i mlado, čak i naša kućna pomoćnica zna da nabroji najveće Novakove pobede. Novak je čudo, dragocenost naše novije povesti. Preko njega, za Srbiju su čuli i oni koji do juče nisu znali na kom kontinentu se nalazi naša mala i iskrvavljena zemlja. Iskrvavljena, ali ponosna, čemu je nemerljivo doprineo i Novak Đoković… On je naše iskustvo obogatio saznanjima koja će se morati detaljnije proučavati. To nije važno samo za nas, već i za pokolenja koja dolaze.
Čime je sve, gledano iz ugla iskusnog pisca i javnog delatnika, Novak Đoković obogatio naše iskustvo, naše nacionalno i kulturno pamćenje?
– Srbima, koji su kao narod često u raskoraku sa svojim mogućnostima, Novakove pobede su melem na otvorenu ranu! Tako mlad, a već zreo! Jednog dana mogao bi da vodi državu… On pokazuje da uspeh ne izostaje ako najsloženije zadatke poverimo – najboljima, u svakom smislu te reči. On je pametniji, disciplinovaniji, odgovorniji, samosvesniji, odlučniji i hrabriji od drugih. Od nas, kao i od onih sa strane, koji mu traže slabo mesto i smišljaju lukave prepreke. Voleo bih da njegovo iskustvo bude zarazno za našu današnju mladež, često neodlučnu i pomalo izgubljenu u vremenu. Novak pokazuje kako samo znanjem, talentom, strpljenjem, moralom, neprekidnim radom na sebi i hrabrošću možemo da se nosimo s preprekama. Pamet i hrabrost, to je ono što nam nedostaje. A Novak je i mudar, i uporan, i hrabar. Što bi rekli moji Moravci – ima srce krupnije od duleka!
Kako ocenjujete etičku stranu Đokovićeve ličnosti, i u porazu i u pobedi?
– Izvanredno! Novak ume da čuva svoje pobede, a lepo se ponaša i u porazu. Ne ponižava one koje je pobedio. Tamo gde mu ponestane fizičke energije, on se dopunjava mentalnom. Ta dva izvora kod njega se neprestano smenjuju. Svoje najveće pobede posvetio je narodu iz kojeg potiče. To sam video i na početku njegove knjige neobičnog naslova – Servis za pobedu. Osim porodici, i supruzi Jeleni – koja mu je tada bila devojka – delo je posvetio i srpskom narodu, što jasno stoji na samom početku knjige. Sasvim logično: Novak Đoković jedini ujedinjuje sve Srbe na svetu! I više od toga: celo Srpstvo drži se za njegov reket, jer nam niko drugi ne donosi redovno toliko radosti, i ni na čiji rezultat nismo toliko gordi… U jednom mom romanu izmaštani junak kaže: „Najslađa je ona pobeda koju pobednik razdeli svom narodu!” U ovoj stvari sam sasvim saglasan s fikcijskim likom kome sam tu rečenicu stavio u usta.
Koliko ste Vi obavešteni o Novakovom odnosu prema svojim obavezama?
– Ne previše, ali se mnogo toga vidi na terenu. Čuo sam da je veoma disciplinovan, da redovno trenira i ne želi da spava na lovorikama. Neko mi je rekao da je Novak, iako mlad, redovno vežbao i za vreme bombardovanja (1999). Trenirao je u nekom plivačkom bazenu bez vode, na Bežaniji, ili na Novom Beogradu.
Verujete li da će – kad već pominjete bombardovanje – razmere srbofobije početi da se smanjuju pod uticajem Novakovih pobeda?
– Srpski etnos je u poslednjim decenijama dodatno fragmentizovan. Srbi se tope na rubovima svoje etničke celine, a srbofobija je postala neka vrsta globalne ideologije mržnje. Nas mrze i neki kojima nismo u istoriji učinili nikakvo zlo, čak i u Evropi, koja je najveći kolonizator u istoriji, rodno mesto i rasizma i fašizma. Pazite, oni koji su nas bombardovali – a i tu držimo rekord, jer nas je napalo 19 država – ne raduju se srpskim pobedama, pa ni pobedama u tenisu. Zbog Novakovih pobeda, jedni nas dodatno cene, a drugima, opet, idemo na živce. To je neka čudna zabludna mržnja.
Zabludna ili zaludna?
– Zabludna! Mi i u miru stičemo neprijatelje, posebno tamo gde smo neočekivano bolji od njih. Novakovim uspesima nisu obradovani mnogi koji su navikli da kroz Srbiju samo prolaze ratovi i smrt pod različitim imenima, pa i pod znamenjem humanitarnog bombardovanja i lažne demokratizacije. Dobro je da se od Evrope nismo naučili licemerju, a ono obilato stanuje u evropskim metropolama ka kojima hrlimo po savet, ili po pomoć. Novak nam pomaže da se hrabrošću, znanjem, lepotom i moralnošću borimo protiv lukavih igara mnogih koji se predstavljaju kao prijatelji.
Da li time možete da objasnite čudno ponašanje teniske publike kad Novak igra na stadionima u nekim zemljama?
– Da. Videli ste da mu ponegde – zavisno od toga ko je s druge strane – bez ikakvih razloga zvižde, ili nekulturno aplauzom proprate njegove greške. Srećom, Novak retko greši. Primetne su i sitnije podvale sudija, organizatora ili medija. To su nevolje s kojima se Novak dostojanstveno nosi, što ih dodatno nervira.
Očekujete li s vremenom izvesne promene i u stavu domaće javnosti?
– Ogromna većina našeg sveta uvažava rezultate i moralnost Novaka Đokovića i u pobedama i u porazima. Srbi, kojima nisu uzor sveci već junaci, još zadugo će umeti da cene podvige Novaka Đokovića, mentalnu snagu koju pokazuje kad dobija i kad gubi. Novak je jak i u svojim slabostima! Čujem da je bio preosetljiv na određenu hranu i da je spartanski, odricanjima, rešio taj problem. Ipak, naša javnost treba postepeno da se priprema za vreme u kojem Novak neće biti na terenu tako neprikosnoven kao sada. Ne može on uvek da pobeđuje. Zatim, bojim se da će neki Srbi početi da mu broje pare koje je zaradio…
Andrić i sport
Više puta pokušavao sam da od Ćosića izvučem neki iskaz na temu sporta. Odbijao je. Podsećam ga na Andrićevo interesovanje za sport.
Vaš prijatelj, slavni nobelovac, iako introvertniji kao čovek, redovno je išao na košarkaške utakmice…
– Onda kada je on redovno išao na košarkaške utakmice na Kalemegdanu, ja nisam s njim bio toliko blizak. Andrić je ionako bio prilično zakopčan. Sam je odlazio na kalemegdanske zidine i sedeo uvek na istom mestu na tribinama. Neko vreme, mislim, 1952, Andrić je bio i predsednik ženskog košarkaškog kluba „Crvena zvezda”. Imao je, čuo sam, i neku ulogu u upravi veslačkog kluba na Adi Ciganliji… Odavno već klubove kod nas ne vode pisci, već ljudi za koje niste sigurni da su i jednu knjigu pročitali. Neki od tih polukriminalaca u medijima su predstavljeni kao simboli čednosti, a neretko i javno drže predavanja o moralu.
Prilično je raširena urbana legenda prema kojoj Andrić nije išao na Kalemegdan zbog košarke, već zbog jedne zgodne košarkašice…
– Moguće je da tu ima istine. Andrić tada nije bio oženjen, a još uvek je bio u dobroj kondiciji. S Milicom Babić venčao se tek 1958. Ne pripadam njegovom naraštaju – kad sam se ja rodio, Andrić je već bio pisac na glasu. Bio je stupio na književnu scenu, što bi rekao Crnjanski. (Andrić est arrivé – tako glasi egzaltirani i proročki usklik Crnjanskog pošto je 1919. pročitao Andrićeve lirske zapise u knjizi Ex Ponto – M. P.) Andrić ima i jednu zanimljivu priču pod naslovom „Na stadionu”, iz 1956, koja je kasnije ušla u knjigu pripovedaka Lica (1960).
(Intervju sa Dobricom Ćosićem je odlomak iz knjige prof. dr Milivoja Pavlovića „Pisma sa dvostrukim dnom”, koju su zajedno izdali Službeni glasnik i Zavod za udžbenike. Knjiga je 2018. godine nagrađena Nagradom Vukove zadužbine.)
Izvor: politika.rs
