Znam, voliš me.
Pazim.
I uvek iznova, kroz tri tačkice,
što na sebi nikad znak pitanja ni uzvika nemaju,
nastavljamo.
Refleksija isijava, traje, uz tango –
ples vernosti, doslednosti,
postojanost moja,
iz preobražaja nastajem nova.
Naklonošću ličnom,
bez mog vetra,
prepuštena tvom dodiru,
kroz čekanja,
verujem tebi.
Silina trenutka, tanga,
uz razumevanje svega oko nas,
emotivnom produhovljenošću,
kroz moćnu energiju nežnosti,
budiš me svesno.
Refleksiju šalješ,
tvoja moć je neprolazna.
Čudesna stvarnost,
poput fikcije neodoljiva.
Ne želim nogom da iskoračim,
ni da lice prepustim samoj sebi
i ravnodušnosti.
Slikaj me kistom svemogućim.
Na stepenicama uspinjućim
naslikaj jednu sasvim vernu sliku:
novonastalu muzu što pleše kao anđeo
i odiše primenjeno –
umetničkom ljupkošću nebeske plesačice,
vođena tonovima svetlosnim
refleksije jednog tanga.
