Nisam ja tebe tražila na marginama epizodnim.
Postojiš u meni, samo za mene.
Slikala sam te samo, mislima,
naivno rezbarila, rukama vajala,
previše nemo i ustrajno vrišteći,
usput obuzdavajući tu moju razdraženost –
zaposela me.
Razumljivo,
meni obožavanja dostojan oblacima šetaš,
nadgledaš, dok mene snovi jure,
mira ne daju, zaređali, odlaze, dolaze,
i kroz dnevne posete pričaju mi priče –
monolozi neprećutni,
gestovima loših ljudi interpretirani,
na granici upečatljivosti.
Uproštena tvojim pogledom nastavljam,
rastem, lepršavo, ptičjom lakoćom –
početak moje stvarne istorije.
