Trenutak samoće, potreba,
odlikuje jednostavnošću,
izmučeno lice skrivala je delimično
na pozadini plavog neba,
ipak, ljupka kao anđeo.
Kad je pisala, lakše je disala,
isceljujuća toplina u srce se slivala –
tajni užitak uz lakoću postojanja.
Pisala je tiho,
melodijom svojom da nikog ne budi,
refrenski, plačno, besuzno,
savladana čežnjom kroz iznenadni preobražaj,
u luci uzburkanog, nesigurnog mora.
Omamljena, nema, opsednuta sećanjima,
čula budnih odlazi, nestaje u daljini.
Časovnik obavlja svoju dužnost,
uprkos vratolomnoj visini,
očekuje priznanje klizećih suza,
nedvojbenih trenutaka