Kišno veče… odlaziš.
Ja, pospana…
nalik ravničarskoj reci što teško tok odaje.
Ništa nije zadrhtalo, zatreptalo, poteklo,
ni zasuzilo u očne proreze, vejući mržnju.
Ravnodušnost u svoju korist tumačimo,
čas kroz istoriju,
čas kroz savremenost,
nezaboravni svedoci svakog čina.
Usidrena između čuda i obmane,
bezmalo slobodnjački,
vesele bespredmetnosti,
sentimentalno stabilna –
osmeh, koji ništa više rastužiti ne može.
Oči vide roman epskih širina,
prepun probuđenih možebitnih želja, nagona,
odavno već posrnule skladnosti.
