Neispisana hartija, na mastilu ne oskudevam,
počinjem daleko pre i ispred sebe,
stvaram nelinirano mesto za memoriju.
Širim tišinu neiscrpnim duhom, imam strpljenja,
čekam vetar što usne šiba do ispucalosti,
čeprkam iz pepela krhku lepotu,
svojstvenu još jedino anđelima.
Ne zaboravljam svetlosne izvore,
razbiše noći crnih ornamenata kristalne činije,
prepune igre svetlosti i senki,
svece noćnih sanjarenja.
Sagorevaju, pokatkad placne plamičak,
ne kažnjavajte me neispisanom hartijom, nijansama straha.
Šarenim snovima širim tišinu,
nanosim sveže boje kroz konture vlastitih umetničkih
plakata
