Nedostaješ mi uvek,
I kad različci glavice među vlatima trave suncu nebu dižu,
I kad tmurne jesenje kiše sumracima gmižu,
I dok te zamišljam kako nadgledaš krovove sa vidikovaca svojih,
osmeh kad šturo složiš,
nad odavno usnuli grad,
nedostaješ mi i tad.
Snoplje magle u rukama mi donesi, koracima našim da je u rosu pretvorimo, nedostajanje u slučajan susret prelijemo.
Nedostaješ, znam da se dičiš,
jer znaš, da nikad na nikoga nećeš da ličiš.
Skriven među redovima slovnim,
sve dok ne poželim kistom ovim neshvaćenim,
platnima grandioznim da progovorim. Mirisom da me dotakneš, očne duplje da mi širiš, laste u tabane da mi gnezdima sviješ…
I tad ćes opet, da mi nedostaješ…
