Može li se lutati pustinjom izmišljenih umova,
oštećenih nedoživljenošču raznom,
potaknuti neodređenim daljinama ljubavi,
nepređenih drumova?
Može li se sedeti u tišini svojih misli,
a želeti videti da smo tek dotakli nerazbuđenost
i rosu što se nežno stapa sa kapima kiše,
dok dlanove pružamo pokisli?
Može li se biti nečiji san, nedosanjan,
osmeh na licu nečije apatije,
novo slovo na listu već požutele hartije?
Može li se?
