Kad crno i belo nestane,
sivilo postane, obuzme me često.
Ne mrzim, mada je lakše, jer napor ne traži,
iz tog ništa ne niče, ne rađaju se ljubavne priče.
Muči te, ožiljke zariva duboko u kožu,
muči dušu, telo grči,
i sam si na oronulom brodu,
izlaz tražiš kroz dubine olujnog mora
što talase u nebesa dižu,
ako im dozvoliš, svetionik za svetlo moliš.
Rekla sam ti jednom, najdraže moje,
sve kišne kapi se ne broje, samo one što tugu poje.
Nemam više nebo svoje, ni zvezde za želje moje.
Ostaju mi samo sećanja,
i duša umorna od ćutanja i čekanja.
I ne sanjam više često, ne dam ti tvoje mesto,
sad prazna ruka dušu mije, sivilo da prekrije.
Da li je crno ili belo – srce krije,
dok prazne ruke i dalje traže delić moje utopije.
