Ko si ti da mi krila širiš i kad to ne želim?
Ko si ti da me lavovima bacaš i tražiš pobednika u meni?
Ko si ti da mi strahove viteštvom brišeš?
Ko si ti da te čekam i noćima bdim nad posteljom
praznom?
Ko si ti da pred tobom drhtim,
u času dok te ljubim da postajem žednija od vode koju
pijem?
Ko si ti pa umeš da čitaš znakove nevidljive, prolazne,
i upustiš se sa mnom u vrtloge nedosanjanih snova i želja,
nekog odavno zalutalog pogleda tajne pročitaš,
da nikad nije kasno da me nadom hraniš?
Ko si ti da jedino sa dlanova tvojih blesak čitam,
i svaku tugu strašću brišeš?
Odjednom si se pojavio ti, da led iz mene topiš,
imaš želju da se sa mnom boriš –
ogolela istina moja, istina što kraj ne priznaje,
ni umišljene dramaturgije moje.
Dok očima pričam, uzdasima prećutkujem stidljivu čežnju,
prstima mi mrsiš kosu, od noći raščešljanu.
