Usnuli grad.
Pogled traži uporno da se u njemu ogledaš,
doziva te,
kida te od zaborava u noćima bez sna.
Pogled koji te razume i kad govoriš tišinom,
i kad ne govoriš istinom.
Nismo stranci na pogrešnim stanicama
nekih izmišljenih kolodvora,
nismo ni putnici namernici slučajno uhvaćenih pogleda,
stopljenih u sutonu neke obale bez ljubavi.
Samo mesec sjaj raširio,
ponosno nas obasjao lopov stari nebeski.
Tek oblak neki mu napakosti.
Naš svet smo pronašli, tvrdjavu stvorili,
bedeme sazidane nežnošću,
prstima isprepleteni tek toliko
da osetimo dodire što spajaju usamljene.
Kidam te od zaborava,
u snove trpam, pod jastuk guram,
da dođeš kad poželiš,
rukama da me grliš, željom da me budiš.
Ulica naša ćutati zna, i ona – kao i ja –
kida te od zaborava
