Kažeš da voliš – umeš li?
Kažeš da želiš – osećaš li?
Kažeš da ljubiš – zašto onda nemam tvoje usne,
dok moje postaju neme, da im tvoje damar budu?
Molila te ne bih više,
samo mi uđi pod kožu tiho, što tiše.
Dodirom topiš moj oprez, brišeš svu odlučnost,
kroz rituale zavodiš –
u igri učestvujem, telo šaljem u potragu.
Stresaš me sa sebe ovlaš, kao pahulju s kaputa,
što ne stiže ni da se u rasprah pretvori u toplini sobe.
Očajavam nad teatrom, predstava strada,
loša dodela uloga, istinski glumac u ulozi statiste,
uloga koja se briše.
Tražim zvuke valcera,
odjekuju mi iznebuha ti tonovi čisti.
Postojim sama – nažvrljaj me,
osmeh mi dobroćudan – shvati me.
Valcer je večan.
