Zaspala pod okriljem zvezdanog neba,
dok me klatno starog sata uporno budi,
tremom odzvanja, nikom se ne klanja.
U krilo sam se tvoje svila, bez reči bunila,
stope ti sakrila, reči ugasila, moć i noć ti predala,
možda plen neke ptice rugalice postala.
Trag ti duboko do srca gazi,
kroz ruku što i večeras potajno me mazi.
Stih si ovaj ispustio, daleko gnezdo svio.
Ni pogled mi tugu ne dostiže,
a ona mi se u mislima čini sve bliže.
Sklopi oči, mila moja,
bezdušni vetrovi sivilo da rasteraju,
oblake što kišu nose.
Kapljice tuđih želja u damare složi.
Starim tremom stihovi lebde – ljubavi tvoje delo.
Nisam ti ja, mila moja, iluzija, nisam maštarija,
već neko ko te sebi vuče,
a ti si i dalje ista – baš kao i juče.