Pišem, slovima snove nižem,
za oboje vreme je stalo.
Produžena ruka neostvarenosti tvoje,
sumrak misteriozni,
lenjom posesivnošću, uz nalet naklonosti,
tražim strpljenje u sebi,
jednostavnom moći, stvarnom,
vanvremenskom, vansudbinskom.
Iz protesta ili iščekivanja nesigurna,
u tvojim očima bes,
sopstveni odraz pantera,
uzavrela narav junaka,
žestoko, nemilosrdno gospodariš,
borim se tražeći putokaz kojeg odavno više nema.
Srdžba vatrom pomešana,
plamenova izdignutih, neobuzdanih,
tamo sam gde sam želela,
divlja, slobodna, poput mirisa kojim odišem,
nepotčinjena, voljena, moćno dominantna,
bez žeđi ničim neotklonjivom,
unutrašnjim glasom – istinu rizikujem.
