Ona je ta,
izvajana pod obroncima planine snažne,
spremna da pod svoje čedne skute ljubavi postavi.
Očima svojim neumorno ljubav traži
i bezgranično je poklanja.
Dalmatinko moja crne kose, neukrotive,
što se nežno svija oko tvoga vrata
i uporno prkosi životnoj oluji svakoj.
Dalmatinko, majko, sestro, kćeri…
Stamena ženo ponosna,
dignute glave kroči dalje,
ne savijaj svoje isklesane grane,
pusti da ih rumeni pupoljci ukrase bojama raznim.
I plodovi tvoji svetom će hoditi,
u srcu nositi tvoj zvonki glas i reči upućene
kroz razne stihije života.
Idi hrabro, izvajana čvrstom rukom,
kamenitom rukom tamo nekog,
možda i lepšeg, vremena.
Sad utkana budi u pesmu i stihove ove,
Dalmatinko moja…
