Dajte mi parče zemlje što ničije nije,
da zasadim masline mlade,
krošnje da razliju,
bademov cvet uz njih da se širi,
maslina da mu zaklon bude…
I đumbire ne zaboravljam,
uz lavandin smiraj…
More me k sebi zove,
miris soli kroz čoveka u meni,
na kožu da se lepi,
saprala ga nikad ne bih…
Dalmacijo snivaj mi u oku,
pronesi me burom svojom,
što do kosti brtkošću stiže,
čini mi se,
tako sam ti bliže…
